Bet Kempton

Lo­gič­nom, ra­ci­o­nal­nom za­pad­nja­ku, po­ne­kad je te­ško to da shva­ti. Mi že­li­mo uput­stva ko­rak po ko­rak, sa­ve­te „ka­ko da” i pre­ci­zne pre­vo­de. Ali u Ja­pa­nu se ne nu­de spe­ci­fič­no­sti i de­talj­na ob­ja­šnje­nja. Da bi­smo istin­ski ce­ni­li mu­drost u toj kul­tu­ri, tre­ba da bu­de­mo sve­sni da su­štin­ska po­ru­ka če­sto le­ži u ne­i­zre­če­nom.

Va­bi-sa­bi je bli­sko po­ve­zan s tim su­štin­skim od­no­som pre­ma pri­ro­di. On pod­ra­zu­me­va pri­hva­ta­nje pro­la­zno­sti svih stva­ri i do­ži­vlja­va­nje ži­vo­ta svim ču­li­ma.

je hlad­no de­cem­bar­sko ve­če u Kjo­tu, drev­noj pre­sto­ni­ci Ja­pa­na. Vo­zi­la sam bi­cikl kroz ta­mu do Šo­ren-ina, ma­log hra­ma iz­van tu­ri­stič­ke sta­ze, ušu­ška­nog u pod­nož­ju pla­ni­ne Hi­ga­ši­ja­ma. Te ve­če­ri vr­to­vi hra­ma bi­li su bla­go osve­tlje­ni, pri­gu­še­no sve­tlo is­pre­dalo je taj­no­vi­tu pre­đu pre­ko obri­sa bo­ro­va i ne­stvar­nih bam­bu­so­vih šu­ma­ra­ka.

Iz­u­la sam se i za­ko­ra­či­la unu­tra, na bli­sta­vi pod ugla­čan od sto­pa­la ko­ja osam sto­ti­na go­di­na kli­ze po nje­mu, od ru­bo­va odo­ra ko­ji se šu­šte­ći vu­ku po nje­mu. Ve­li­ke pod­ne plo­če, pro­ša­ra­ne i po­tam­ne­le od sta­ro­sti, pru­ža­ju se od Car­ske pa­la­te. Se­la sam na zad­nju ve­ran­du ko­ja se pru­ža oko ce­log hra­ma, no­žnih pr­sti­ju utr­nu­lih od hlad­no­će i da­ha ko­ji mi se ra­spli­nju­je pred li­cem.

Una­o­ko­lo se ši­ri mi­ris ta­mja­na. Mi­ri­še kao lju­bi­ča­sta bo­ja, na na­čin ko­ji ne umem da ob­ja­snim. Si­ću­šni od­ble­sci sve­tlo­sti ra­štr­ka­ni po vr­tu po­ja­vlju­ju se i ne­sta­ju, hi­lja­de zve­zda ko­je di­šu kao jed­na. Sa­mo de­set mi­nu­ta da­lje, če­tvrt za­ba­ve Gi­on odi­še ener­gi­jom uz­bu­đe­nih tu­ri­sta, pi­ja­nih bi­zni­sme­na i uč­ti­vih gej­ši. Ali ov­de, uz uza­ni str­mi put na istoč­nom obo­du gra­da, pro­na­šla sam mir.

-sa­bi je ključ­ni kon­cept ose­ća­ja za le­po i krot­ku pri­ro­du Ja­pa­na­ca. To je po­gled na svet ko­ji uti­če na nji­hov na­čin sa­gle­da­va­nja ži­vo­ta, ia­ko se ret­ko go­vo­ri o nje­mu.

Na­da mnom bar­šu­na­sti me­sec pro­ma­lja se kroz kro­šnje, ba­ca­ju­ći sre­br­ne či­ni pre­ko je­zer­ce­ta. Opa­lo li­šće kli­zi po nje­go­voj po­vr­ši­ni kao ja­pan­ski ša­ran ko­ji vre­ba pod mleč­nom vo­dom. Za ne­de­lju da­na gra­ne mno­gih ovih sta­ba­la bi­će ogo­lje­ne. Za me­sec da­na mo­žda i ogr­nu­te sne­gom.

Po­di­žem opa­li list mo­mi­dži dr­ve­ta, ko­ji se, izvi­to­pe­re­nih ivi­ca, cr­ve­ni bo­jom vi­na. Taj list je bla­go, na­bo­ra­no i kr­to, kao na­dla­ni­ca mo­je ba­ke. Mo­je sr­ce se otva­ra. U ovom tre­nut­ku imam sve što mi tre­ba.

Taj­na va­bi-sa­bi­ja

Dok sam po­la­ko ski­da­la slo­je­ve mi­ste­ri­je, do­šla sam do sle­de­ćeg za­ključ­ka: istin­ska le­po­ta va­bi-sa­bi­ja ne le­ži u stva­ri­ma, već u pri­ro­di sa­mog ži­vo­ta.

Va­bi-sa­bi je in­tu­i­ti­van od­go­vor na le­po­tu ko­ja je odraz istin­ske pri­ro­de ži­vo­ta.

Va­bi-sa­bi je pri­hva­ta­nje i po­što­va­nje ne­stal­ne, ne­sa­vr­še­ne i ne­pot­pu­ne pri­ro­de sve­ga.

Va­bi-sa­bi je pre­po­zna­va­nje da­ro­va jed­no­stav­nog, spo­rog i pri­rod­nog ži­vlje­nja.

Po­re­klo va­bi-sa­bi­ja

Va­bi-sa­bi (što se pi­še 侘寂 ili 侘び寂び) po­ti­če od dve odvo­je­ne re­či, obe po­ve­za­ne sa estet­skim vred­no­sti­ma, sa ko­re­nom u knji­žev­no­sti, kul­tu­ri i re­li­gi­ji. Va­bi se od­no­si na pro­na­la­

a­bi uka­zu­je na pro­tok vre­me­na, na­či­nom na ko­ji sve ras­te i pro­pa­da, na sta­re­nje ko­je me­nja sli­ku sve­ga.

pri­ti­sak uspe­ha po­ve­ća­va ose­ćaj usa­mlje­no­sti me­đu mla­di­ma

mo­že­te da ka­že­te šta ose­ća­te, a da pri­tom ne oži­vlja­va­te ka­ko se ose­ća­te.