I stvarno je bilo odlično, gusto, suvo, i vrlo, vrlo pitko. Nisam bio nikakav stručnjak za vina, samo sam bio siguran u sopstveni ukus. Znam šta mi je potrebno kod vina. I to crno vino iz Toskane imalo je sve što sam tražio. Mahatma mi je sipao još jednu čašu, da ponovo probam. Rekao mi je da on ima još neka posla, i da mogu sam da se služim, ali da ne preterujem. Spustio je flašu na stakleni sto i izašao iz prostorije. Opustio sam se, uvalio se u jednu staru fotelju, nije bilo nikakvih dilema kojima sam mogao da se bavim u tom trenutku, ništa me nije mučilo, i popio sam celu flašu. Kad se Mahatma vratio, ja sam glasno pevao staru pesmu koje sam se slučajno setio: „Možda je napolju zima, ali u mom srcu je proleće“, Berija Vajta. Izbacio me je napolje iz salona.