Elizabet Kej

Svaki osmeh je prolazan. Svaki bol se čini večnim

Obično bi onde bio muškarac u odelu, mamuran od večeri u petak što se neočekivano dokotrljala u subotnje jutro

Tepih je bio u svim bojama, kitnjast i žestoko šaren. Podsetio me je na tepihe u pomodnim hotelima, u kojima su se menadžeri plašili mrlja od hrane, blata i šminke.

Ovde su šare bile delotvorne na sličan način. Prikrivale su prljavštinu

Nije baš tako rekla, ne tim rečima, ali mislim da je pokušavala da me zaštiti da ne napravim njenu grešku, da se ne udam i suzim svaki deo onoga što je ona sama nekad bila u samo nekoliko ocvalih reči: u „suprugu“,

š biće ispisana u kamenu, trajna, nikad se neće opozvati. Sve one su potpuno nepovratne. Čak i ako nađeš način da odmotaš određenu odluku, da rasparaš one niti, ta odluka će zauvek ostati doneta.

Biraš prvi posao. Više nikad nećeš ponovo imati prvi posao. Biraš stan u nekom delu grada i zauvek će ostati da si živela u tom delu grada, šta god da se sledeće dogodi, šta god drugo da odlučiš. To nikad ne prestaje. Odluke

su uvek obavezujuće. Biraš partnera. Možda se udaš za njega. Možda on postane otac tvoje dece. Uvek će on biti otac tvoje dece bez obzira na svaku odluku koju doneseš otad nadalje; šta god sledeće budeš radila, onaj izbor će uvek ostati.

To te ophrva. Ne mogu umaći od beskrajnog gušenja vlastitim odlukama

Međutim, istina nije bitna. Zato što, kao što sam već rekla, čak i najneobičnija izmišljotina može zvučati sasvim istinito. A uverljive laži nisu neki podvig. Priča je bila sjajna. A to je ono najbitnije

Gnjavila sam je, naravno, jer sam starija sestra i to je moje pravo,

Bila je osvežavajuće iskrena, kako samo sestra ume da bude