Tija Vilijams

„Bila sam dete!“

„Da, zadrto, uobraženo dete s vulkanskim osećanjima.

Evin pravi dar bio je njena sposobnost da odgurne od sebe uvrnute gluposti i gura dalje kroz život.

setim se da nisam usamljena. Sama sam. Kad sam komirana od pisanja i majčinskih dužnosti, kada me boli previše da bih kuvala, govorila ili se osmehivala, sklupčam se s tim ’sama’ kao s nekim predmetom što mi pruža utehu. ’Sama’ ne mari što zimi ne brijem noge. ’Samu’ nikada ne razočaram.“ Eva uzdahnu. „To je najbolja veza u kojoj sam ikada bila.“

Slušaj, ako ti je stalo do nečega, to ne znači da si mekan. Znači da si živ.“

Žene nemaju priliku da budu mangupi.

A Šejn se iz sabrane odrasle osobe pretvori u zatreskanog zaglupljenog adolescenta.

Znam previše“, reče on, a reči su mu nosile breme starog bola. Onakvog kakav ti se zauvek skući na obodima misli.

Banula si u moju samoću, zahtevajući da budeš viđena. Bila si golema. Prosto neobuzdana i uvrnuta i genijalna, i nikada nisam imao izbora. Voleo sam sve u vezi s tobom. Čak i ono zastrašujuće. Želeo sam da se udavim u jebenoj vodi u kojoj se kupaš.“

„Ne pišem samo o tebi“, reče Šejn. „Pišem tebi.“

N

Jer sam Šejna Hola jedva preživela. Jedva sam preživela sebe