Silvija Plat

Bez obzira na to koliko klečiš i moliš se, još uvek moraš da jedeš triput dnevno i imaš neki posao i živiš u svetu.

Da mi je gospođa Ginija dala kartu za Evropu ili za krstarenje oko sveta, to za mene ne bi predstavljalo nikakvu razliku, jer gde god da sedim – na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili u Bangkoku – sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.

Rekla sam Dorin da neću ići na reviju ni na ručak ni na filmsku premijeru, ali da neću ni na Koni Ajlend, da ću ostati u krevetu. Kad je Dorin otišla, pitala sam se zašto više ne mogu da idem do kraja u onom što moram da učinim. Zbog toga sam bila tužna i umorna. Onda sam se pitala zašto ne mogu da idem do kraja u onom što ne bi trebalo da činim, kao Dorin, a od toga sam postala još tužnija i umornija.

Zvučalo je istinito i prepoznala sam tu istinu, kao što prepoznate neku neuglednu osobu koja vekovima visi kod vaših vrata i onda odjednom priđe i predstavi se kao vaš pravi otac i izgleda potpuno kao vi, te znate da vam je stvarno otac, a da je osoba koju ste celog života smatrali ocem – varalica.

„Ne dozvoli da te ovaj pokvareni grad dokusuri.“

Ja mrzim tehnikolor. U tehnikolorskim filmovima svi kao da su obavezni da nose nov drečav kostim u svakoj novoj sceni i da stoje kao čiviluci, s obiljem vrlo zelenog drveća ili vrlo žutog žita ili vrlo plavog okeana što se talasaju milje i milje u svim pravcima.

Odlučila sam da ne silazim u restoran na doručak. To bi samo značilo da treba da se oblačim, a koja je svrha oblačenja ako provodite jutro u krevetu? Istina, mogla sam da telefoniram i zatražim da mi se doručak donese u sobu, ali onda bih morala da dam napojnicu onome ko ga donese, a nikad ne znam koliku napojnicu da dam. Imala sam nekoliko vrlo neprijatnih iskustava u Njujorku pokušavajući da dam ljudima napojnicu.

Mrzim da dajem pare ljudima da urade ono što podjednako lako mogu sama da uradim, to me čini nervoznom.

Ta smokva je rasla na zelenom travnjaku između kuće nekog Jevrejina i samostana, a Jevrejin i lepa crnomanjasta kaluđerica su se sastajali kod drveta da beru zrele smokve, sve dok jednog dana nisu primetili kako se u gnezdu na grani upravo izleže jaje, i dok su posmatrali kako ptičica kljunom sebi otvara put iz jajeta, dotakle su im se nadlanice, i onda kaluđerica više nije dolazila da bere smokve sa Jevrejinom, već je umesto nje dolazila da ih bere devojka iz kuhinje, katolikinja gadnog lica, ona bi prebrojavala smokve koje je čovek nabrao kad bi završili branje, da proveri da nije nabrao više od nje, i čovek je bio besan.

Moja je muka što sam sve što bi mi Badi Vilard kazao primala kao suštu istinu.