Sanja Stojanović

Ali ne izaziva ljutnju ružna reč koju nam neko uputi, nego osećaj manje vrednosti i poniženosti koji osetimo. Zbog toga smo ljuti. Kako onda možemo da ovo da sprečimo?“

„Pokažemo zube! Uzvratimo uvredu! Ignorišemo! Tužimo!“, uzvikivali su đaci.

„Ne bih rekla. Da bismo kod sebe sprečili ljutnju, važno je da čvrsto verujemo u svoju vrednost, tako da nijedna tuđa reč, ma koliko gruba bila ne može poljuljati naše samopouzdanje.

Pokazao mi je da su neki ljudi kvarni i prevrtljivi, da smo svi u nekoj stalnoj borbi sami sa sobom i da ne možemo ispraviti sve neravnine svog i tuđeg sveta. Na kraju me je dotukao kada se moj najveći, a tako jednostavan san o srećnoj porodici raspao.

Znaš, kada izgubiš nekoga, raspadneš se i tvoj se pogled na život nepovratno izmeni. Mogla sam da osetim to. Prvo sam vrištala i vikala na život i nepravdu, a onda sam utihnula, jer kad izgubiš nekoga, dođe mnogo ljudi i svi ti nešto govore, a ti osećaš kako se sve oko tebe utišava i čuješ samo kako ti se rastvara ogromna prazna rupa po sred srca, tamo gde je taj neko bio. Onda čekaš da je neko popuni, dok istovremeno ne želiš da niko drugi zauzme to mesto.