Goran Dakić

Не плаши мене, сине, новац који немам.

Ни земља коју остављам.

Даљине се бојим.

Сине, видео сам мртве.

Гробове без крстова.

Куће без прозора.

Децу без мајки.

Разроване винограде, спаљене воћњаке.

Затрпане бунаре.

Не питај чиме.

Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

Човека са главом на раменима, али мртвог.

Топовску цев која вири с кућних врата.

Бескрајне колоне.

Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.

Видео сам цвеће како гори.

(Замисли ту слику: редови и редови расцветалих црвених тулипана горе као јулско небо!)

Псе који се боје мачака, мачке које беже од пољских мишева.

Болесне који копне на приколицама.

Мајке које немају доручак.

Бебе које никада не спавају.

Очеве који не могу.

Постоји само тишина, та лековита и умирујућа тишина која крепи и одмара, од које се никада не можеш растати и која тече у теби ма где био и ма којим путевима ходио. Она смирује ватру, разгони муку, потапа тугу. (У њу су и данас поринути сви моји снови и надања, жеље и пркоси, стрепње и радости.)

Одбацио је пушку и ранац, загрлио мене и маму и увео нас у кућу, где смо се грлили и љубили – он нас и ми њега – сатима (или је то време одједном добило неправилно обличје).

Али цели живот тражиш управо то – живот и нађеш га тамо где си мислио да га није.

Вјечност је, синко мој, непреводива у мјерне јединице.

Звоно прекину надања већине и досаду осталих.

Уђе, а за њим се увуче и један дечак, без сумње наш вршњак. Стидљиво стаде уз таблу и подбочи се погледом о под.

Његова прича потресла је једино забринуту наставницу биологије, која је до краја часа причала о страхотама рата и доброчинствима људи, заборављајући да управо ти други творе оно прво. Причала је о ономе што смо ми слушали и наслућивали у тихим, завереничким причама забринутих родитеља и што је за нас било само нејасна, несхватљива, недохватна кажа, причина препуна мутних и вировитих рукаваца.

Жељко Нишевић тако учини, а да се томе ни најмање није надао, своје треће јунаштво.

Дан гази дан, а у шестом це, сем све тежег градива, ништа ново.