Aleksandar Marković

Ono što je u tome zanimljivo, jeste činjenica koju sam zapazio: što je čovek uložio više od sebe u „mi”, to mu posle svega ostaje manje od „ja”.

Znaš, so, šećer i biber nisu osnovni začini, već je to smisao. Smisao je taj koji daje ukus svemu. Život se odvijao između kulisa iza kojih nije bilo ničega.

Na koliko metara leži granica iza koje život prestaje da zaslužuje to ime? Da li do nje uopšte treba koraknuti?

Englezi se ne rukuju po ceo dan kao Amerikanci

Uvek postoji nešto da se radi ako ne moraš da radiš ili da brineš o ceni. Nije zaista zabavno, ali bogati to ne znaju. Nikada nisu imali pravu zabavu. Nikada ne požele ništa previše teško osim možda tuđe žene, a i ta želja je bleda u poređenju sa time koliko vodoinstalaterova žena želi nove zavese za dnevnu sobu.”

ikada ne znate dovoljno o senkama, i ljudima koji se kreću među njima

To je razlika između zločina i biznisa. Za biznis je potrebno imati kapital. Ponekad pomislim da je to jedina razlika.”

Kada se zdrav čovek moli, to je vera. Kada se bolestan čovek moli, to je samo strah

Prosečan čovek je umoran i uplašen, a umoran i uplašen čovek ne može sebi da priušti ideale. Mora da hrani porodicu

Ne možete očekivati kvalitet od ljudi čiji su životi podložni manjku kvaliteta. Uz masovnu proizvodnju ne možete imati kvalitet. Ne želite ga jer predugo traje. Zato ga zamenjujete stilom, koji je komercijalna prevara smišljena da stvori veštačko zastarevanje.