Ojinkan Brejtvejt

Kao da nikada nije imalo mnogo svrhe da prikrivam svoje nedostatke. To je uzaludno kao upotrebiti osveživač vazduha kada izlaziš iz toaleta – naposletku samo neizbežno smrdi na namirisano govno.

On me pita da li je mogao nešto drugačije da uradi.

„Mogao si da vidiš šta ona zaista jeste.“

Uostalom, niko nije nevin na ovom svetu. Eto, samo se popni na svoje akušersko odeljenje! Svi oni nasmešeni roditelji i njihova novorođenčad! Ubice i žrtve. Svi do jednog. ’Najprivrženiji roditelji i rodbina počine ubistvo sa osmehom na licu. Prisiljavaju nas da uništimo onu osobu koja zaista jesmo: prefinjen vid ubistva.’“

Dan pre dana kada se sve završilo bio je nedelja. Sunce je bilo nemilosrdno.

Ubila ga je iz prvog pokušaja, ubodom pravo u srce. Ali onda ga je ubola još dvaput za svaki slučaj.

„Šta je s tobom?“, procedih kroz zube Ajuli, iako sam znala da je njen pokret bio mahinalan, možda usled iste one prenagljenosti što ju je navela da gurne nož u meso.