Džejms Paterson

Dozvolite da vam nešto kažem, detektive Krose. Ovo je čista istina. Mislim da je važno da to razumete. I vampiri mogu biti psihopate i ubice kao i bilo ko drugi na ulici.“

Slegnuh ramenima.

„Mislim da ću morati za to da proverim vaše istraživačke statistike. U međuvremenu, jedan vampir, pravi ili samo igrač uloga - ili više njih - ubio je najmanje desetoro ljudi“, rekoh.

Vestin mi se učini žalostan.

„Da, detektive. Znam. Zato sam i pristao da razgovaram s vama.“

Postavih mu i poslednje pitanje.

„Jeste li vi vampir?“ Piter Vestin poćuta pre nego što odgovori. „Da, jesam.“ Te reči me presekoše. Čovek je bio sasvim ozbiljan.

Bilo mi je drago što joj čujem glas. Zvučala je zdravo i normalno. Zaista je i bila zdrava i normalna. Ja sam bio poremećen.

Ispričao sam Džemili kako su mi majka i otac umrli mladi od smrtonosne mešavine alkoholizma i raka pluća - verovatno i depresije i beznađa.

„Dve godine sam radio kao psihijatar. Imao svoju ordinaciju“, ispričah joj ja. ,,U to vreme nije mnogo njih u mom kraju Vašingtona moglo da priušti seanse. A ja nisam mogao sebi da priuštim da se odreknem prakse. Većina belaca nije želela da dolazi kod crnog psihijatra. Tako sam počeo da radim kao policajac. Privremeno. Nisam očekivao da ću to zavoleti, ali kad sam počeo, jednostavno sam se navukao. I to gadno.“

„Šta te je navuklo da postaneš detektiv?“, upita me radoznalo. Bila je dobar, zainteresovan slušalac. „Pamtiš li neki naročiti incident?“

„Zapravo pamtim. Dva muškarca su ustreljena u jugoistočnoj četvrti Vašingtona, a tamo ja živim, tamo sam odrastao. Te smrti su otpisane kao ’povezane s drogom’, što znači da se neće trošiti mnogo vremena na istragu. U to vreme je u Vašingtonu to bila uobičajena procedura. U stvari i danas je.“ Džemila klimnu glavom. „Bojim se da je tako i u nekim delovima San Franciska. Mi se dičimo našim gradom kao prosvećenim, što bi i mogao da bude. Samo što ljudi i tamo umeju da okreću glavu. Ponekad mi se smuči od toga.“

,,No ja sam poznavao onu dvojicu i bio sam gotovo ubeđen da nisu prodavali drogu. Obojica su radila u obližnjoj muzičkoj prodavnici. Možda su i pušili travu, ali ništa više od toga.“

„Znam taj tip ljudi.“

„Zato sam na svoju ruku krenuo da istražujem slučaj. Pomagao mi je prijatelj i detektiv Džon Sampson. Naučio sam da pratim intuiciju. Otkrio sam kako je jedan od njih izlazio sa ženom koju je lokalni diler smatrao za svojinu. Kopao sam dalje, pratio instinkt, pa još lcopao. Ispostavilo se da je ta dva muškarca ubio diler. Kad sam rešio slučaj, za mene je već bilo kasno. Shvatio sam da sam dobar u tome, možda zbog obuke iz psihijatrije, a i zato što sam želeo da sve bude po pravdi. Ili mi se jednostavno dopalo što sam u pravu.“

„Izgleda da u životu imaš ravnotežu. Deca, tvoja baba, prijatelji“, reče ona.

Tu stadosmo, ne zagazismo u očigledno - da smo i Džemila i ja sami i bez obaveza. To nije imalo nikakve veze s našim poslom. Da je samo tako jednostavno.

Majka je učila Vilijema i Majkla kako je vođenje ljubavi sa svakim, pa čak i s njom, dobro ukoliko je obostrano željeno. Braća su spavala s majkom, pa i s ocem i mnogima iz komune. Njihovo poimanje lične slobode se izopačilo i na kraju ih koštalo dve godine u popravnom zavodu četvrtog stepena. Uhapšeni su zbog posedovanja droge, ali iza rešetaka su dopali zbog teškog napada. Osumnjičeni su i za mnogo ozbiljnije zločine, ali ti nisu bili dokazani.

Kad se Vilijem uputio ka podnožju brda, razmišljao je o pojmu nesputanog uma. Iz dana u dan za sobom je ostavljao teret prošlog života. Uskoro će se rešiti lažnog morala ili etike, svih onih usranih zapreka koje se uče u civilizovanom svetu.

Bližio se istini. Kao i Majkl.

Vilijemu je bilo dvadeset godina.

Majkl je imao samo sedamnaest.

Već pet godina zajedno ubijaju i sve su bolji u tome. Nepobedivi.

Besmrtni.

Tu je i omiljena pesma Nane Mame: treba da nađem nekog i skrasim se, potrebno mi je da nekog volim.

Nije baš da se nisam trudio. Marija, moja žena, ubijena je u pucnjavi iz vozila u Vašingtonu, što nikad nije razrešeno. To se dogodilo kad su Dejmon i Dženi bili mali i verovatno je još nisam preboleo. Možda nikad i neću. Čak i sad, ako se prepustim, mogu da se rastočim razmišljajući o Mariji i onome što joj se dogodilo, što se dogodilo nama i kako je to bilo besmisleno. Kakav strašan gubitak ljudskog života. Dejmon i Dženi su ostali bez majke.

Mnogo sam se trudio da nađem nekog, ali valjda mi nije suđeno da dvaput u životu budem srećan. Bila je tu Džezi Flanagan, ali je ispalo ne može biti gore. Zatim Kristina Džonson, majka malog Aleksa. Ona je profesorka i sad živi na Zapadnoj obali. Ide joj dobro, voli Sijetl i „našla je nekog“. Prema Kristini još gajim oprečna osećanja. Zbog mene je povređena. Ja sam za to kriv, ne ona. Jasno mi je stavila do znanja kako ne može da živi s detektivom za krvne delikte. A onda, nedavno, upustio sam se u vezu s agentom FBI-ja Betsi Kavalijere. Sad je Betsi mrtva. Njeno ubistvo još nije razjašnjeno. Sa Džemilom Hjuz sam se plašio čak i da odem na piće. Prošlost je počela da me proganja.

Na prednjem tremu začuh korake. Odoh do predsoblja i otvorih ulazna vrata. Moje najveće blago.

Dženi i Dejmon me ugledaše pa zavrištaše:

„Ko ste vi? Šta radite u našoj kući?“

„Baš smešno“, rekoh. „Hajde zagrlite tatu. Brzo, brzo.“ Oni mi potrčaše u naručje, a ja sam se osećao dobro. Bio sam kod kuće, a nigde nije lepše. I tad pomislih nešto o čemu nisam hteo da mislim: zna li Veliki Mozak da sam ovde? Je li nam kuća i dalje bezbedna?

Otac mi je jednom rekao da je čovek srećan ako uopšte nađe nešto što bi voleo da radi. A pravo čudo je kad nađeš nekog ko će ti za to još i plaćati. Ja sam, izgleda, našla i jedno i drugo.

Hrana je bila dobra, kafa još bolja. I društvo je prijalo. Ona i ja smo se lepo slagali, možda čak i bolje od toga. S njom ni ćutanja nisu bila nelagodna, a ionako su retko nastajala. Jedna prijateljica mi je davno rekla kako ljubav znači da možeš s nekim da pričaš do duboko u noć. Bila je u pravu.

Veliki Mozak koraknu napred, ali se okrenu. Ovo nije noć Krosove smrti. Pomilovao ga je, poštedeo ga.

A zašto? Zato što je u ovoj ulici premračno. Ne bi video Krosove oči dok umire.

Sutra? E sutra je veliki dan.

Sutra ću dati otkaz u vašingtonskoj policiji.

I još nešto, nešto lepo za promenu: mislim da se polako zaljubljujem.

No to je sasvim druga priča, za drugo vreme.