Su Džonson

Ljubav je naš bedem, osmišljen tako da obezbedi emocionalnu zaštitu, da bismo uopšte mogli da se uhvatimo ukoštac sa usponima i padovima sopstvene egzistencije.

Ovaj nagon za emocionalnim vezivanjem – da se pronađe neko ka kome se možemo okrenuti i reći: „Zagrli me čvrsto“ – uronjen je u naše gene i naša tela. On je osnova za život, zdravlje i sreću, ništa manje nego nagoni za hranom, skloništem i seksom. Potrebna nam je emocionalna povezanost sa nekoliko nezamenljivih ljudi da bismo stekli fizičko i mentalno zdravlje neophodne za preživljavanje.

Čak i da žele da se zbliže, oni to ne mogu. Džimovo iskustvo je savršeno objašnjeno naslovom pesme Notorius Čeri Bomba: „Teško je noću ljubiti usne koje su te psovale čitavog dana“.

„I da li si od života dobio ono što si želeo?

Jesam.

A šta si želeo?

Da sebe zovem voljenim, da osetim da sam

Na Zemlji voljen.“

– Rejmond Karver

Sada znamo da je ljubav vrhunac evolucije, najprinudniji mehanizam ljudske vrste.

Treće, u polki je reč o stresu u oblasti privrženosti. Ona ne može biti zaustavljena logičkim rešavanjem problema ili formalnim tehnikama komunikacije. Ako želite da promenite ključne elemente i vratite se sigurnoj povezanosti, morate da poznajete prirodu ovog plesa. Morate da naučite da prepoznate poziv na povezivanje i na to kako se očajanje preobrazi u: „Guram, podbadam, radim šta god treba, samo da dobijem nekakav odgovor.“ Ili: „Samo se zaledim kako ne bih sve više i više slušao o tome koliko grešim i kako sam je

osnova toga kako volimo i kako dopuštamo da nas drugi vole

Kao što pesnik Roberto Sosa piše: „Blagosloveni da su ljubavnici jer je njihovo zrno peska u kome je sadržan centar svih mora.“

Vodi me plesom do svoje lepote
violinom koja gori
Vodi me plesom kroz paniku
dok se ne usidrim na sigurno mesto
Podigni me kao maslinovu grančicu
i budi golub koji mi pokazuje put kući
Vodi me plesom do kraja ljubavi

– Leonard Koen

„U životu smo jedni drugima skloništa“

– keltska izreka

One koje su sebe opisale kao sigurne u vezi sa partnerom, umele su otvoreno da pokažu svoje nezadovoljstvo zbog predstojećeg zadatka i da traže podršku od svojih partnera. One koje su generalno poricale svoje potrebe za vezanošću i koje su izbegavale kontakt, povukle su se u tim trenucima još više. Muškarci su odgovarali na dva načina: ako su sebe opisali kao sigurne, postajali su voljniji da podrže i više nego inače, dodirivali su partnerke i smešili im se, pružajući im utehu. Ako su sebe opisali kao nesigurne u potrebi za vezanošću, postajali su uočljivo manje saosećajni kada bi žena iskazala svoje potrebe, ne prihvatajući njenu uznemirenost, pokazujući manje topline i pružajući manje dodira.