Jan Martel

To malo prebivalište na točkovima, s delićima dnevne sobe, toaletom i kaminom, jeste bedno priznanje da je ljudski život samo ovo: pokušaj da se čovek oseti kao kod kuće dok juri u zaborav.

Dan je mek kao milovanje.

Imao sam sreće da u mladosti naiđem na nekoliko dobrih profesora, ljudi koji su ukresali šibicu u tami moga uma.

Zar to nije suština pisanja, selektivno preobražavanje stvarnosti?

Mnogo je lakše upravljati vodom u kojoj nema nilskog konja.

Životinje u divljini žive živote prinude i nužnosti unutar nemilosrdne društvene hijerarhije u okruženju gde je ponuda straha velika a ponuda hrane mala i gde se teritorija mora stalno braniti a paraziti večito trpeti. Kakvo je u tom kontekstu značenje slobode? Životinje u divljini, zapravo, nisu slobodne ni u prostoru ni u vremenu niti u svojim ličnom odnosima

Samo će im poznata teritorija omogućiti da ispune dva neumoljiva imperativa divljine: izbegavanje neprijatelja i nalaženje hrane i vode.

U zoo-vrtu, mi životinjama činimo ono što smo sebi činili sa kućama: sakupljamo na jednom malom mestu ono što je u divljini rasuto.

To što sam se ja bavio plivanjem nikoga nije zanimalo; čini se da je zakon ljudske prirode da su ljudi koji žive kraj mora podozrivi prema plivačima, baš kao oni što žive u planinama prema

To što sam se ja bavio plivanjem nikoga nije zanimalo; čini se da je zakon ljudske prirode da su ljudi koji žive kraj mora podozrivi prema plivačima, baš kao oni što žive u planinama prema alpinistima.