Vuk Drašković

Тужна, потресна прича човека који је био део наше савремене историје и који је ту историји у неким њеним деловима стварао. Друга страна званичне верзије минулих догађаја којима смо били сведоци, догађаја у којима је мањина мислила својим главом, а већина је имала колективну свест. Пишући своје мемоаре, делимичне мемоаре јер се не дотиче свега и свих, Вук хоће да каже да као народ по ко зна који пут нисмо послушали историју као учитељицу живота и плаши се да то ни у скорије време нећемо учинити.
Пишући "Ожиљке живота" Вук Драшковић се не посипа пепелом. Говори о догађајима и људима онако како их је он доживео и схватио.
"Ожиљци живота" неће бити читани и цитирани као "Нож", али су својим објављивањем постали део историјске грађе која ће у будућности употпунити слику једног преломног времена за Србију и српски народ. Историја као и батина има два краја.

Косово је Србија!

Књигама Вука Драшковића не треба прилазити ако читалац не може да одвоји Драшковића писца од Драшковића политичара. Такав приступ би са собом донео предрасуде, а њих не сме бити. "Монах Хокај" је комплексна прича и болу, патњи, страдању, чињењима и покајању једног човека. У исто време ова књига је слика једног злог времена и једне унесрећене генерације. Ова књига је сведочанство онога што је било и из ње исијавају страх и брига да се то што је било може поново догодити. Вук своју причу приповеда јасно, питко, користи алузије, осликава људе које познајемо и лако препознајемо. На неки начин "Монах Хокај" употпуњује "Нож" и "Молитву" и некако ове три књиге чине целину. Остављају сведочанство о једној националној истини који сви ми, хтели то да признамо или не, носимо у генима.