Saša Novaković

Znaš šta se dešava kad doslovno sve možeš da imaš? Nekom ironijom, to više uopšte ne želiš. Nedostaje mi ta žudnja. Nedostaje mi da budem normalno ljudsko biće.

„Imala je običaj da kaže: Ono do čega se lako dođe neće potrajati, a ono što je trajno ne dolazi lako.“

Prošlost je uvek tu, vreba iz ćoškova, namiguje ti kad pomisliš da si je ostavio iza sebe i otišao dalje, drži se iznutra za tvoje srce.

U jednom trenutku primetila sam kako mi gleda usne s onim izrazom lica… znaš već… kad pažljivo slušaš sagovornika, a onda iznenada tvoje telo preuzme, tako da kažem, stvar u svoje ruke i počne da se fokusira na to kakvog bi ukusa bile te usne kad bi ih pritisnuo svojima.“

Rojina majka uvek je govorila da nam je sudbina zapisana na čelu od rođenja. Ne može se videti, ne može se pročitati, ali je tu, napisana nevidljivim mastilom, i život prati tu sudbinu. Bez obzira na sve drugo.

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.

Ljubavnici se ne sretnu napokon na kraju.

Oni su jedno u drugom sve vreme.

Pogledaj ljubav

Kako umrsi

One koji se zaljube

Pogledaj duh

Kako se spaja sa zemljom

Dajući joj nov život

Onog trena kad sam prvi put čuo ljubavnu priču

Počeo sam da te tražim, nesvestan koliko je to slepo.

Pogledao ju je, a ona se iznenadila koliko ranjivo izgleda tu pred njom.

Nije mu dala da izgovori reči, nije bilo potrebe; nije se igrala s njim. Poljubila ga je u magli jasmina. Bilo je to kao da sleće tamo gde je trebalo da bude sve vreme, u drugačiju ravan, nežnu i neverovatno zavodljivu – na mesto potpuno njihovo, ono koje se nikad nije usudila da istraži.

Njegov ukus, njegove ruke oko nje, njegovo telo pritisnuto uz njeno dok je nastavljala da ga ljubi ostavljali su utisak neograničenosti. Kad se konačno odmakla, izgledao je zajapureno, preplavljeno, preneraženo.

Kad je suđeno da dvoje ljudi budu zajedno, bog omogući da se to desi.“