Borislav Pekić

Velike rase i nacije ne mogu stajati zaglibljene u vlastitoj istoriji. One ili napreduju i žive, ili stoje i umiru.

Pregovori su bili uspešni, to je u redu, mislio je. Uspešni kao uvek, nakon čega je svetska situacija – takođe kao uvek – postajala još gora.

Ukoliko je čovek bedniji, nepoverenje prema obaveštenjima je veće. Načelno se osećajući prevarenim od života, očekivali su da budu prevareni u takvim pojedinostima kao što su letovi za koje su već platili!

Hoće li Kolokotronis više da ti da? Da te, možda, neće dažbina osloboditi? Diavolon hoće! Dvostruku će ti udariti. Jednu da slobodu naplati, a drugu da ti je sačuva. Platićeš tu slobodu da će ti, sa dušom, na nos ispasti. I treću ćeš dažbinu platiti. Duša ti iz nosa na državnu teritoriju pala. Toliko i toliko groša...

Ne znajem je li se sećaš, kiria? Dvor okreno topove na Skupštinju. Deputati narodni za to čuli pa, na formu Francuza, zaključili da se ni na kaku pretnju ne razilazidu. Pre da bracki zagrljeni izginedu nego da se izdajničkom i tiranjskom knjazu pokore. Ali se još ni mastiljo sa zapisnika te termopilske odluke nije sasušilo, neko viknu „Vojska“, i narodni deputati, još onako konvenjtski zagrljeni, zaglafiše vrata, sve žifo izgaziše, i bi se načisto po kućama rasturili da narod sa sokaka nije puške na njih uperio, te ih natrag povrnjuo. Natrag u istoriju, gospođo, iz koje hteli sasvim simeonski, cincarski da uteknu.

Kako se gdi okreneš – zaključuje deda – u toj našoj politici na puščanu cev naiđeš. Puške i noževi na sve strane. A iznad, topovi zjape… Čuo sam da čak i bivši knjaz, kad ga oko astala vijali da potpiše abdikaciju, razdrljio mundir i zavapio: Pucajte ako sam kriv. Čak ni prvo pravno lice u državi ne očekuje da se posao obavi perom, nego metkom!… I u takvoj zemlji, od koje bi se i Herkules prepao, ti oćeš da ministruješ? Oćeš da politiziraš ovde, gde sve živo iz pojasa kuburu vadi čim iz pameti više nema šta da izvadi?… Samo će da izgineš, Firmu u trošakbaciš! O nesrećo – o tis anankisl…

A ja ti opet najozbiljnije tvrdim da on u jednom demokratskom višestranačkom poretku i mora biti narodni neprijatelj... Po prirodi uobraženog, ali time ne manje ekskluzivnog prava na totalnu istinu, svaka partija mora polaziti od pretpostavke da sve ostale državu vode u propast. Jer, kad bi suverenitet nad političkom istinom, ma i fragmentarno, delila s konkurentskom, njeno postojanje ne bi imalo nikakvog smisla. Jake i uspešne stranke zasnivaju se na aksiomatičnom osećanju vlastite nezamenljivosti i tuđe, podjednako aksiomatične, izlišnosti. Mogu, dabome, imati i neki program, no on je od drugorazredne važnosti. Ako je dovoljno neodređen i nebulozan, ne mora biti od velike štete. Svaka partija, dakle, o svakoj drugoj mora po liniji političkog kategoričkog imperativa misliti rđavo. U protivnom bi sebe morala da smatra nepotrebnom. Protivnici nikad nisu u pravu, prema tome, za državu su pogubni. A šta su oni koji su za državu pogubni? Državni, narodni neprijatelji, razume se... Činjenica da su Mara, Danton, Robespjer revolucionari i narodni tribuni, po definiciji, dakle, prijatelji naroda, nije sprečila da, usled neumitnog dejstva osnovnih načela demokratske političke borbe, umru kao njegovi najljući neprijatelji. Da se najpre proglase „Očevima otadžbine“, a zatim pogube kao njeni grobovi. Da dok su na vlasti ili od uticaja, budu sposobni, odani, neporočni, nepogrešivi, a kad padnu, postanu neznalice, pokvarenjaci, strani plaćenici, slabići i protuve... Pogledajte našu Narodnu skupštinu. Svi narodni poslanici jedni o drugima misle najgore. Ne što privatno ne bi hteli da budu nepristrasni ili što nisu sposobni za bolja osećanja, već što su na isključivost prinuđeni nagonom održanja vlastite političke samosvesti. Moja ideja, moj lek, moj program mogu biti dobri samo ako svi drugi programi, lekovi, ako sve druge ideje ne valjaju. Jer, očigledno je da za jednu bolest može postojati samo jedna prava terapija. Nešto se podjednako uspešno ne može lečiti i hlađenjem i zagrevanjem, zar ne?... I sad, budući da se ideje mogu dokazivati isključivo sredstvima negativne logike, poricanjem svih drugih ideja na tu temu, nečija se pozvanost da vlada može dokazivati jedino poricanjem sposobnosti za vladanje kod svih ostalih...

Mi se sa svojim istinama igramo žmurke. Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne.

Srbija je na preobrte brza zemlja, stanije je političesko rovito, ne bih voleo da se nešto sluči, da Pravitelstvo padne, ili do kakve bune dođe, jer onda se kod nas automatično stornira i ono malo evropejskog prava što ga uživamo, te bije ko koga stigne, a ko je čiji i s kakvim pasošem, gleda se tek kad se prebrojavaju mrtvi.

Situacija, međutim, iako beznadežna, nije baš sasvim teška. Očigledan izlaz je u nemačkoj ili ruskoj jednostranačkoj diktaturi. Taj izlaz je, razume se, psihološki, takorekuć utvaran, pa ipak je bolji nego nikakav. Rajhstag je, naime, pored Sovjeta, jedini svetski parlament u kome je, i teorijski i praktično, nemoguće naći ijednu budalu, lopova ili neprijatelja naroda. Budući da u Rajhstagu sede pripadnici jedine, Nacionalsocijalističke partije, koji o njoj, kao i sve stranke o sebi, uostalom, najlepše misle – inače joj ne bi pripadali, zar ne, bili bi socijaldemokrati u nekom od logora – i da nema drugih partija, čije bi predstavnike nazivali magarcima, lopužama i narodnim izrodima, ispada da su Nemci najzad na svome, zastupljeni ljudima od stvarnog poverenja i vrednosti, najzad u sjajnu budućnost povedeni. Što će se to putovanje po svoj prilici završiti slomom epskih razmera, neće imati nikakvog duševnog efekta na naciju. Nacija će znati, za ljubav samopoštovanja moraće da zna, da nije upropašćena pogreškama nekompetentnih vođa, nego posredstvom istorijskog vis matora. Ova logička i optička iluzija najpouzdaniji je psihološki temelj diktature, koja ima izvesnog oslonca u volji naroda. Osim vojske i policije, dabome. Ali oni nisu iluzija. Vojska i policija su nekako redovno stvarnost. Ako iluzija omane, neko se mora brinuti za poredak. Ta logička i optička iluzija zasnovana je na jednoj od najstarijih i najupornijih ljudskih zabluda – zabludi vlastite nepogrešivosti: niko, naime, nije budala da za vođu bira ljude koji će ga u propast odvući, što je, pri višestranačkom poretku, ne samo moguće već i neizbežno, prejudicirano samim izbornim pravilima igre. Po prirodi demokratije, ma koga izabrao, izabraćeš magarca, lopužu i narodnog neprijatelja. U diktaturi, ma izbor pao na pet stotina kliničkih imbecila, to jednostavno nije moguće...

Znam mnoge hodočasnike koji su se iz Jerusalima vratili razočarani, ljuti, čak i uvređeni. Via dolorosa? Koješta! Kaldrmisano stepenište kao na našem primorju! Puteljak kao kad se penješ na Soko-grad! A zatim, hrpa prljave zemlje, komadići krsta za koji ni domaćini ne veruju da je pravi! Maskarada i deranžman za tolike pare! A to su bili ljudi za koje sam ustanovio da, po pravilu, ne veruju. Moj pradeda Simeon Hadžija nije se osećao prevarenim. Vernici nisu bili prevareni. Mada su, kad bi ih pitao šta su videli, mogli da ti kažu jedva nešto više od nevernika. Kao slika istovetan, taj opis nije bio isti i u značenju. Vernici su se zaista vratili s Hristovog groba, nevernici s prljavog judejskog brežuljka. Za istu sumu novaca, jedni su našli, drugi nisu našli Runo. Svako je dobio što je sobom poneo. Pagani nisu poneli ništa sem radoznalosti. Hrišćani — veru bez radoznalosti. Oni u Jerusalimu neće dobiti što već nemaju ni saznati što već ne znaju. Što su za jedne-dve unakrst zakucane daske, za druge je duhovna realnost raspeća Boga. Nevernik nikad ništa neće videti, jer je čovek taj koji verom jedan prljavi nanos zemlje pretvara u mesto Hristovog stradanja i vaskrsenja — prostor spasenja sveta i obnove saveza s Bogom. Nijedan vodič za njegov račun neće to moći da uradi. Da se Zlatno runo nađe, mora se najpre sakriti.