Željko Ivanović

Svaki kralj je lud koliko i narod koji mu služi. Neko pametan je rekao kako vođe nisu najbolji iz naroda nego najsličniji njemu.

Velika soba, jedino što je izdvaja od običnih sličnih prostorija jesu rešetke na prozorima. Nije zatvor, iako se većina pacijenata i poneki doktor ne bi saglasili s tim. U pitanju je klinika za mentalno zdravlje, soba za „velike vizite“.

ALEKSANDAR: Smijem se od muke, doktore.

DOKTOR: To stalno ponavljam svojim pacijentima, smijeh je jedina odbrana od muke. Što veća muka, to više smijeha.

Ljudi su nezahvalni, što im više dobra činiš, oni te sve manje cijene.

Scena prva
Velika soba, jedino što je izdvaja od običnih sličnih prostorija jesu rešetke na prozorima. Nije zatvor, iako se većina pacijenata i poneki doktor ne bi saglasili s tim. U pitanju je klinika za mentalno zdravlje, soba za „velike vizite“. U sobi sjede tri pacijenta. Milena, 50 godina, službenica MUP-a, zapuštena, potpuno sijeda, izgleda kao da joj je 65. U „kružnom toku“ prva do Milene je njena školska drugarica Sonja, 50 godina, napucana silikonima od usana do grudi, jako našminkana. Pokušava da sakrije bore i godine, očigledno neuspješno. Treći pacijent je novo lice – Luka, 35 godina, bio zaposlen u Službi, ali više nije, mada dobri poznavaoci tih mračnih institucija kažu – jednom njihov, zauvijek njihov.

SONJA (gricka nokte, noga joj se trese): Nikad se nije desilo da doktor ovoliko kasni.

MILENA: Nikad se nije desilo da uopšte kasni, Sonjice. Velike vizite su za njega svetinja.

SONJA: Da mu se nije što desilo!?

MILENA (cinično): Nije njemu, ali jeste njegovom kumu. Izgubio je sinoć izbore!

SONJA: Misliš da su se zapili… Od sreće ili od tuge?

MILENA: Dobro pitanje. Poslije toliko godina.

SONJA: Decenija, decenija, školska! A ne godina.

MILENA: Nakon toliko decenija i najbliži jedva čekaju da mu vide leđa.

Vrata se naglo otvaraju, doktor, crven u licu i uznemiren, ulazi u sobu i sjeda na svoju stolicu.

DOKTOR: Izvinite što kasnim. Luka, vama se posebno izvinjavam, ovo je vaša prva velika vizita… (Vadi nervozno telefon iz džepa, gleda u displej, vraća ga u džep, a onda se okreće ka Luki.) Možete da počnete.

MILENA (upada u riječ): Doktore, u kutiji za maramice ima samo jedna, a znate da ja nikad ne uzimam posljednju.

SONJA (okreće se ka Luki): Boji se da joj ne bude zadnja!

MILENA (Sonji prkosno): Važno je da se ti ne sjekiraš jer znaš da ćeš nas sve nadživjeti!

SONJA: Školska, ti mi toliko zavidiš da mi nećeš oprostiti ni kada umreš prije mene! Bacaćeš mi čini i sa onog svijeta. (Prasne u smijeh.)

DOKTOR (prinosi novu kutiju i stavlja je na sto): Ajde, da ispoštujemo Luku… (Čuje se vibriranje, doktor vadi telefon iz džepa.) Izvini, Luka, danas mi je baš tijesan dan.

SONJA: Tijesno je i nama, doktore… Ali u duši.

MILENA (okreće se ka doktoru): Koja je muka danas, doktore?

DOKTOR (namršten): Muka je neka vazda, ali Luka je sad važniji. (Okreće se ka njemu i klimne glavom.)

LUKA: Imam 35 godina iako mi svi daju manje. Od babe sam čuo da sam mladolik na majku. (Zastane.) Kad je umrla, sa nepunih dvadeset devet, ljudi su govorili da je na odru izgledala kao usnula djevojčica.

DOKTOR: Koliko ste vi tada imali godina? Jeste li je zapamtili?

LUKA: Pet. Majka mi je umrla na peti rođendan. Otac godinu ranije, poginuo je na ratištu. Njega se ne sjećam, a od majke pamtim crnu maramu, koju je stalno vezivala oko lijepog lica, i svijetle zelene oči.

SONJA: Možda je tako i bolje. Nikad čovjek ne zna… Nekih se bolje ne sjećati.

DOKTOR (opet vadi telefon i gleda u displej): Izvinjavam se. Moram da izađem na minut.

MILENA (cinično): Nije njemu, ali jeste njegovom kumu.

MILENA (cinično): Nije njemu, ali jeste njegovom kumu. Izgubio je sinoć izbore!

SONJA: Misliš da su se zapili… Od sreće ili od tuge?

MILENA: Dobro pitanje. Poslije toliko godina.

SONJA: Decen