Milan Jovanović Stojimirović

Из те су се атмосфере родиле и оне нечувене хајке на све оне који нису били обреновићевци и либерали, што је довело и до крваве Тимочке буне, као и до Сливнице, кад сељак није хтео да се бори за чување одредба Берлинског уговора, односно за његову исправку у правцу Трна и Видина… Београд је тада био поприште једног великог политичког врења, жариште једне епске политичке борбе и позорница једне веома интересантне политичке историје. Било је ту пуно захукталих страсти, великих духовних немира, страсних полемика, које су, по некима, изгледале јалова преговарања и празне збрке, опасне по наш национални опстанак. Лондонски Стандард је зато писао да Србију треба здробити и поделити, Беч је стајао на гледишту да је Београд гнездо стршљенова, нервозно место Европе, бунтовнички логор, тле одметнуто од европске цивилизације, неконтролисана барутана и станиште превратника. Аустрија је хтела да уништи тај „осињак Балкана“, како је Србија називана чак и у неким земљописним уџбеницима за децу. Али је утоме дошао 29. мај 1903, који је З. Тајсић назвао великим „курбаном“, узиданим у темеље једног новог демократског „стања“, а слободарски Београд је и даље сматрао да треба уништити и Турску и Хабзбуршку царевину, а да и Србија, онако како је то предвиђао Светозар Марковић, мора да ишчезне у једном већем и логичнијем појму, ради уједињења са осталом својом браћом…

долап је, ваљда, инспирисао и М. Ракића за његову истоимену песму, јер се он родио и одрастао у том крају, пошто му се дед Милан Ђ. Милићевић настанио у Цетињској улици

Ботаничка башта, коју је Великој школи поклонио краљ Милан за спомен на свога деду