Šarlot Bronte

Uskogrudo je od njihovih više povlašćenih drugova da kažu da one treba da se ograniče samo na to da prave pudinge i pletu čarape, da sviraju klavir i vezu torbice. Besmisleno je osuditi ih ili im se smejati ako one traže da urade i nešto više, ili da nauče više nego što je običaj proglasio da je to dovoljno za njihov pol.

Ne treba da tražite ničije društvo, razgovor, simpatije, ni trpeljivost – ukratko, naučite da budete svoj gospodar.

Zašto ja uvek patim, zašto me uvek muče, uvek optužuju, uvek osuđuju? Zašto im nikada nisam po volji? Zašto uzalud da pokušavam da zadobijem nečiju naklonost?

Ja sam značila neslogu u Gejtshed holu: tu nisam bila niko i ništa; nisam imala ništa zajedničko s gospođom Rid ili njenom decom, ili njenom potčinjenom poslugom. Ako me nisu voleli, nisam, u stvari, ni ja volela njih. Oni nisu bili obavezni da mare za jedno stvorenje kome nije bilo prijatno među njima, za jedno sasvim različito biće po temperamentu, po sposobnostima, po naklonostima; jedan beskoristan stvor, nesposoban da služi njihovim interesima, ili da služi njihovom zadovoljstvu; jedno pokvareno stvorenje koje se bunilo protiv njihovog ponašanja ili preziralo njihovo mišljenje.

Pomišljala sam čak i da sebe umorim glađu. To je, zacelo, bio zločin.

Ali treba da vam oprostim, jer niste znali šta ste radili; dok ste mi slamali srce, verovali ste samo da iskorenjujete moje rđave sklonosti.

Plačem jer sam nesrećna.“

Kako sam zaželela da mogu potpuno da odgovorim na ovo pitanje! Kako je teško bilo podesiti odgovor!

Nisam mogla da zamislim kako siromašan svet može da bude ljubazan; zatim da naučim da govorim kao oni, da primam njihovo držanje, da postanem slična jednoj od onih sirotih žena koje sam nekada videla kako nose svoju decu ili peru rublje pred vratima kućica u selu Gejtshedu: ne, nisam imala dovoljno hrabrosti da otkupim slobodu po cenu njihovog društvenog staleža

Detetu je potrebna promena vazduha i mesta