Edi de Vind

Čovek u koncentracionom logoru svakodnevno provede mnogo lepih sati. U tim trenucima sijalice se gase, struja se isključuje i žica se seče. Duša može da se oslobodi iscrpljenog, izmučenog tela. U svetu u koji logoraš noću odlazi ne postoje ni čuvar ni starešina bloka ni kapo. Postoji samo jedan gospodar, a to je snažna čežnja. Postoji samo jedan zakon, a to je sloboda.

Nagon za okrutnošću, koji sredina i obrazovanje sistematski potiskuju u svakoj civilizovanoj osobi od ranog detinjstva, probudio se u nemačkom narodu. Nacionalsocijalistički moral, uz neophodnu dozu alkohola, pretvarao je ljude u đavole. Iako je to zapravo uvreda za đavola, jer je on samo osvetnik. Đavo muči samo one koji su zaslužili svoju kaznu ili kad, kao u slučaju Fausta, ugovor i uslovi prodaje to opravdavaju. Nacisti se obrušavaju na nedužne žrtve bez ikakvog opravdanja.

Firer je vikao na svoje generale. Oni su to podnosili zahvaljujući tome što su i sami vikali na svoje oficire. A oficiri su vikali na vojnike. Poput bilijarske kugle koja se zaustavi kad udari drugu kuglu, vojnici su se smirivali tako što bi istukli logoraše i izvikali se na njih.

Kad su Nemci 1939. napali našu zemlju, upadali su Jevrejima u kuće. Muškarce su u grupama vodili u radne logore, žene su silovali. Rassenschande – kršili su sopstvene rasne zakone, ali to im nije smetalo.

Video sam kako uzimaju malu decu za noge i razbijaju im glave o drveće ili dovratke. To je tad bilo moderno. Izgleda da u SS-u svake godine dođe nova moda. Četrdesete je moda bila da se deca doslovno rastrgnu. Četrdeset prve su im gurali glave u korita s vodom. Davili su jadničke u deset centimetara vode. Kasnije su se malo smirili. Sad Jevreje ubijaju gasom. Logori su danas sanatorijumi u odnosu na to kakvi su bili pre nekoliko godina, jer sad mnogo sistematičnije ubijaju ljude.“

zločin kao i velika operacija jer prirodu zločina ne određuje ozbiljnost eksperimenta, već prisila pod kojom se izvodi. Štaviše, da eksperiment nije ozbiljan, ne bi morali da primoravaju logorašice da učestvuju u njemu.

videćeš plamen, večni plamen iz dimnjaka krematorijuma. Danonoćnu vatru. Uvek si svestan toga da ljudi tamo gore. Ljudi poput tebe, s mozgom i srcem koje im pumpa krv, tu čudesnu tečnost, kroz beskrajnu mrežu krvnih sudova; ljudi živi u svakom deliću svog bića, u svakoj najnevažnijoj ćeliji. Božje čudo.

Nije mu ostalo mnogo nade. Vizija se pretvarala u stvarnost. Bilo mu je čudno to što se život nastavlja, što se Zemlja i dalje okreće. Uvek mislimo da smo mi i naši bližnji u središtu svemira. A svemiru je svejedno da li smo srećni ili umiremo kao pseta u snegu.

deset kilometara i biće slobodni. Ne sasvim slobodni, jer su imali zadatak, svrhu u životu koja ih obavezuje. Morali su na sva usta da razglase to što su doživeli. Osećali su se kao apostoli osvete koja će biti tako temeljna da će zauvek iskoreniti varvarstvo na planeti, osvete koja će pročistiti svet i stvoriti uslove za novi humanizam.

dok ne odraste nova generacija koja će biti vaspitana u humanističkom duhu i zaštićena od vojnog uticaja plemstva i velikog kapitala

nesvakidašnja tvrdnja navodi nas da se zapitamo da li je zlo imanentno ljudskom rodu, da li u svima nama spava zloba koja svaki čas može da se probudi ako se ne budemo svesno odupirali silama koje prete svetu i tri četvrt veka nakon Drugog svetskog rata.