Sara Dž. Mas

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Nekada je mislila da je rođena da postane kraljica.

U međuvremenu je naučila da je rođena da bi bila vučica.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Želja i potreba su različite stvari.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

Ta divljina, ta neukrotiva žestina… Nisu porod slobodnog srca, već srca koje je spoznalo očaj tako potpun da je jedini način da mu pobegne bio da živi jarko i nasilno

Znao je da parovi koji su svesni međusobne veze ne mogu podneti da naškode jedno drugome

Može li priča o idiotskom princu koji neće da ostavi ubicu na miru?“

Oh, obožavam tu priču! Ima baš srećan kraj – ma, ubica se zapravo pretvarala da joj je loše samo kako bi privukla prinčevu pažnju! Ko bi to pretpostavio? Baš pametna devojka. A scena u spavaćoj sobi je tako divna – potpuno vredi da se čita sve ono njihovo neprestano uzajamno