Dejvid Van

Jedini istinski trik je onaj kojim se prevari smrt, jer smrt je jedini istinski bog.

Noje je živeo devetsto i trideset godina. Ali mi smo privremeniji, sazdani od praha ali ispunjeni žeđu. Praha koji nema mira. I to je volja božja, da tako surovo učini da prah može da misli i da oseća žeđ dok hodi.

Biblija stanuje u pustinji. Svi potičemo iz pustinje. Suđeno nam je da hodamo po suvoj zemlji, dok duva suvi vetar. U toj pustopoljini ne može da raste ništa sem retkog busenja visoke, suve trave. Horde smo što se peku na suncu, presipamo se iz šupljeg u prazno, lutamo u beskrajnim seobama, a opet nas ima.

Trajanje. Priroda nudi trajanje, pouzdanje da će momenat u kome paničimo i kada smo uhvaćeni u klopku, i u kom ćemo hteti da budemo bilo gde drugde, trajati i rasti, čineći da sve bude još gore. Ovaj svet je izmišljen iz razlogâ koji nas ne uzimaju u obzir, ali mi to zaboravljamo i potcenjujemo.

Strah ne zna za kompas. Svet se okreće i nakrivljuje i ne ume da stoji u mestu.

Sada si čovek, rekao je deda.

Sada si čovek, rekao je moj otac.

Ispustio sam srce, koje se otkotrljalo, a ja sam žvakao sve dok nisam mogao da progutam, i osećao sam kako je započeo moj život. Imao sam jedanaest godina i sada sam bio čovek, stojeći u krvi. Sunce je bilo sasvim nisko i senke su postajale sve tamnije u velikom zagrljaju noći koja spaja sve stvari.

Prevlast. Držati srce koje je još toplo i zagristi ga. Dokaz da je sve stvoreno zbog nas, za našu upotrebu. Tvrdnja koja se ponavlja i odzvanja kroz vreme.

Zario sam zube u zid srca i bilo je tako glatko i gumeno da sam morao da ga sasvim prislonim uz lice. Moji zubi nisu bili stvoreni za ovo, nisu bili dovoljno oštri, pa sam morao da trzam glavom dok sam grizao i kidao mišić. Ispustio sam nož i držao srce obema rukama, i opet sam se bio pretvorio u zver, dok sam zatvorenih očiju žvakao i osećao ukus krvi i mesa u ustima.

Zver je ono što čini čoveka. Ispijamo Hristovu krv da bismo mogli ponovo da postanemo životinje, otvaramo grla i pijemo krv, kupamo se u krvi, proždiremo meso, ne zaboravljajući šta jesmo, vraćamo se u prošlost i vraćamo se iz nje. Umirujemo sebe. Božje zapovesti je nemoguće ispuniti, i jedino možemo da omanemo, pa nam je zbog toga svake božje nedelje potrebno da utvrdimo da smo i dalje ono što smo bili.

Obavezivanje. To je ono što od nas traži Bog. Poredak stvari.