Laguna

Ljudi su kao oblaci, oni mogu da drže nešto u sebi samo ograničeno vreme, pre nego što postane preteško za nošenje. Onda sve dolazi odjednom. Kiša ili grmljavina. Ili se jednostavno potpuno slediš.

Udruži se sa onima koji nikada nisu izgovorili: „U redu, to je to, ne idem dalje“, zato što je sve beskonačno kao smena godišnjih doba. Kada dostigneš cilj, moraš krenuti iznova, usput primenjujući stečeno znanje.

Primetio sam da retko ko ume da uživa u svakom svom danu, da ne čeka ništa, tačnije da živi sada i u ovom trenutku, ne bežeći pod okrilje prošlosti (koja je uvek bolja), ili u budućnost, koja će, navodno, ispraviti sve nepravde.

Onog dana kada bude prestala da se ljuti na tebe, biće vreme da se zabrineš, jer će to značiti da te više ne voli“,

Život je, u stvari, sazdan od tih nekoliko jebenih dana koji ga čine posebnim. Ostali dani su samo gomila protraćenog vremena. Ta noć je spadala u ovu prvu grupu.

Pitao sam jednom francuskog pisca Begbedea ima li život smisla. „Nema nikakvog, ali to ne mogu reći šestogodišnjoj kćeri dok liže sladoled“, odgovorio je.

Ћутати се може на много начина, али увек ћутимо језиком сопствених осећања. Управо зато многима тишина смета. Они мисле да им тишина испуњава главу досадом. Истина је мало другачија. За досаду није крива тишина него глава. У тишини постајемо свесни онога што је унутар наше главе, а ако нисмо у њој довољно често, наша глава постаје место пуно досаде.

U danima zla najteže preživi čovjek u čovjeku.

– Lako je Turcima, Nemcima, Rusima, oni mogu sebi i građanske ratove da prirede. Ima ih, bre! A mi, Srbi, mi ne bismo smeli da se upustimo ni u šta veće od čarke na granici ili brze akcije spaljivanja sela sa druge strane. Taman se malo nakotimo, kad naiđe rat, a mi… skači u njega. Što veći i krvaviji, to bolje

Danas kad čovek priča, ovaj drugi ga ne sluša, već smišlja šta će on da kaže kad uzme reč. A ja pažljivo slušam, saosećam sa čovekom, razumem ga i nikada nikoga ni zbog čega ne osuđujem. Ne leči terapija, leči empatija.