Gast Greber

Imala je prekrasne oči, tamnosmeđe, i čaroban glas, dubok, miran i blag, a oko usana neprekidno joj je poigravao čulan osmeh.

Samo prošle nedelje u virtuelnom svetu trebalo je opet apdejtovati barem pet stvari, dok je u stvarnom životu umrlo deset ljudi koje si manje ili više poznavao.

Apdejtovati! To već dovoljno govori. Zameniti nešto zato što nije perfektno nečim za šta se već zna da takođe neće moći da bude perfektno.

I LOŠI TRENUCI SU SAMO TRENUCI

Tom nekorisnom navikom utucao je silno vreme. Koliko je pušio dnevno? Deset, petnaest, dvadeset? Cigareta traje četiri minuta. Dakle, čitav sat dnevno i gotovo celo radno vreme nedeljno provodi tako što taj štapić sa svetlećim vrhom prinosi ustima, vuče dimove, otresa pepeo.

Priseća se saveta svog psihologa: izbegavati svaku negativnu anticipaciju!

Zajednici su potrebni krivci. Makar samo zato da bi oprostila krivicu.

Stari gospodin je pravo srce. Zar je trebalo da mu kažem: „Dragi gospodine, daleko sam ja od straha od prehlade, u pitanju je mnogo gora stvar.“

„Ne brini, Žoze! Stigla sam do tačke kad mi više ne treba sivo senčenje, računa se još samo crno ili belo, jedan ili nula, plus ili minus. Ne mogu više da podnosim nule, predugo sam bila s jednom nulom od čoveka.“

Kaže drugarici da su rezultati poslednjih testova skroz ohrabrujući i da samu sebe smatra izlečenom, mada je sve to ostavilo mnogo ožiljaka, posebno u glavi, gde niko ne može da ih vidi, ali njoj se čini kao da potiču iz nekog obreda