Danijel Kiz

inteligencija i obrazovanje koji nisu ublaženi ljudskom toplinom ne vrede baš ništa.“

previše često potraga za znanjem poništava potragu za ljubavlju.

Koliko je čudno da ljudi iskrenih osećanja i osećajnosti, koji ne bi iskorišćavali čoveka rođenog bez ruku, nogu ili očiju – da takvi ljudi bez imalo oklevanja zlostavljaju čoveka rođenog sa niskom inteligencijom.

Osećam se kao da mi je muka. Ne kao za doktora, nego mi je nekako prazno u grudima, kao da me je neko udario i da me istovremeno muči gorušica.

Nisam hteo da o tome pišem, ali valjda moram, zato što je važno. Danas je prvi dan da namerno nisam otišao na na posao.

Jednostavna ideja. Da verujem sebi. A nikada mi ranije nije pala na pamet.

Znači ovako čovek počne da prezire samog sebe – tako što zna da je uradio nešto pogrešno i ne može da se zaustavi.

Uopšte nisam želeo da je povredim.

Učim da kontrolišem svoju ozlojeđenost, učim da budem strpljiviji, da čekam. To je valjda odrastanje.

Izgleda da je ideja sledeća: izraz treba koristiti sve dok nikome ništa ne znači.

Ja bih došao kod nje po utehu, a njen bes bi me potopio.

A u drugim prilikama je bilo nežnosti i zagrljaja poput tople kupke, dlanova koji mi prelaze preko kose i čela, reči uklesanih iznad katedrale mog detinjstva:

On je isti kao druga deca.

On je dobar dečak.