umotvorina. Sve srećne porodice nalikuju jedna drugoj, dok je svaka nesrećna na svoj način; otprilike tako glasi. Čudo jedno koliko se ta rečenica bezupitno navodi kao neosporna mudrost, uprkos netačnosti koja bode oči. Ako je istinit prvi deo iskaza, isto bi moralo da važi i za nesrećne porodice. Zašto je, onda, Tolstoj prenebregao notornu iskustvenu činjenicu da su oba stanja za svakog čoveka neponovljiva, jedinstvena kao otisci prstiju? Po mom mišljenju, ovom rečenicom čitaocima je na jezgrovit način saopštio da je sreća, kojoj u životu svi stremimo, kao sirovina za umetničku preradu jednostavno – dosadna. Što stoji. Patnja, neprijatni i raznorazni uvrnuti događaji predstavljaju sočno meso priče u koje se zarivaju zubi znatiželje. Tuđa sreća može izmamiti blagonaklon, setan osmeh ili zavist; prilično praznjikave emocije u poređenju sa katarzičnim efektom tragedije koja nam omogućava da s bezbedne razdaljine saučestvujemo u jadima junaka. Samilost i saosećanje koje tada obilato lučimo ništa nas ne koštaju, a zauzvrat stvaraju u krajnjem ishodu prijatan utisak da smo se kroz empatiju uzvisili. Stoga se mudri autori klone naširokog prikaza sreće. Eventualno se odluče za happy end, po pravilu sklepan navrat-nanos, i slêdeći oproban obrazac iz bajki izostavljaju dalje elaboriranje