K. Dž. Doerti

„Ali zar ne vidite?“, pitala je drhtavim glasom. „Umreće. A ako on umre...“

...moj život je završen.

„Kartere, ubijalo me je to što nisam smela da kažem tebi. Ti si bio jedini kome sam želela da se poverim. Ali...“

„Ali mi nisi verovala.“

morala sam da ostanem živa, da bih ubila Gejba.

Nisi ti luda. Svet je poludeo.

Kad se zagledala u te dobro poznate preduboke oči, Eli oseti kako joj se srce steže. Do tog trenutka nije shvatala koliko joj nedostaje njegov spokojan zdrav razum. Njegovo razumevanje. To što ume da je umiri kada sama gubi glavu.

A Karter i Silven... oni su sinoć stavili život na kocku da je spasu. A ona ih je sada napuštala.

„Dakle, koliko kaznenih paklenih poena dobijamo ako obeščastimo ovu kapelu?“

Dok se okretala, Karterovi prsti dotakli su njene, a ona pomislila da to nije slučajno.

Srce ju je bolelo od ljubavi prema njemu.

Žudela je da vidi Karterovo lice. Da mu čuje glas. Želela je da se sretne s njim u hodniku i kaže mu: „Ćao!“ Sasvim nemarno. Zato što se viđaju svaki dan, i što njihov susret ne znači ništa posebno. Zato što će se opet videti za koji minut.

„Ćao i tebi“, zamišljala ga je kako joj odgovara. A zbog toga se, ko zna zašto, osećala još gore.

Iznad svega, želela je Kartera. Poželela je da otrči preko krova do njegove sobe. Da mu sve ispriča. Da joj on pomogne da sve raščlani i da se smiri. Da je on tu, ona bi znala šta da radi.

Ali on nije bio tu. Bila je sasvim sama.