Jasminka Petrović

Plašila se samoće, a opet, jedino se u svojoj samoći osećala sigurno. Kada bi zaključala sva vrata oko sebe, znala je da joj niko ne može prići, a samim tim, niko je ne može povrediti.

Ali ponekad je bol suviše veliki, a samoća teška i strašna, kao sada, u vreme novogodišnjih praznika. Svi negde žure, prave planove, smeju se, kupuju poklone, ukrašavaju stanove. Za to vreme ona sedi u svojoj tajnoj odaji i priželjkuje da je neko pronađe i otključa. Ali kako kad je ključ sa unutrašnje strane?

Bolje kraj sa bolom, nego bol bez kraja

Bolje kraj sa bolom, nego bol bez kraja

„Ja neću nikad da imam decu”, Tara je osetila začuđen Jovanin pogled, pa je brzo dodala: „Roditelji uvek nešto zabrljaju. Ne bih volela da moje dete pati zbog mene.”

Kad je pre pola sata čula Draganin glasna interfonu, srce je htelo da joj iskoči od radosti. Ipak nije sama na svetu. I o njoj neko brine. I ona je za nekoga važna. Nije ni čudo što se tako obradovala. Već duže vreme osećala se veoma usamljenom i zaboravljenom od svih.

Trebalo je da bude operska diva, ali je postala nešto još uzvišenije, umetnica života. Ona mi je poklonila čudotvorni ključ. Sad mogu da pustim u svoje srce sve one koje volim.

Od njega sam dobila drvenu kutiju. U nju mogu da stavim sve svoje strahove, sumnje i bolove.

Poklonio mi je svetlosni mač kojim mogu da se odbranim od svakog neprijatelja.

njega sam dobila zlatnu medalju za sve svoje pobede i poraze u životu.