Kristin Fere-Fleri

Ako ona nije mogla da vidi unutrašnjost knjiga – te milione rečenica i reči, koje su vrvele poput kolonija mrava – knjige su videle nju.

Pustolovina je i najmanja promena mesta, ukoliko je prihvatamo

„Nikad ga nisam razumela. A ni on mene nije nikad razumeo. Pretpostavljam da je tako kod većine parova. Vatreno pričaju jedno drugom o svom životu, veruju da sve znaju, sve razumeju, sve prihvataju, a onda se pojavi prva pukotina, stigne prvi udarac, koji nije nužno zadat iz pakosti, ali je zadat, i sve se raspadne u paramparčad... i čovek ostane go i sam, pored stranca koji je takođe go i sam. To je nepodnošljivo.“

Knjige i ljudi treba da putuju

„Tako je to u životu. Na nama je da pronalazimo ohrabrenja tamo gde naše oko ili naš entuzijazam, naša strast, naš... šta god hoćete... može da ih otkrije.“

Mora da je to ta čuvena ljudska sudbina, onaj paket koji se dobije na rođenju – svi smo, u suštini, zaptiveni, nepropusni za tuđa osećanja, nesposobni da dešifrujemo pokrete, poglede, ćutanja, svi smo osuđeni da se, s teškom mukom, sporazumevamo pomoću reči koje nikad nisu one prave.

Kloe korača onako kako se u ratnim filmovima iz pedesetih godina ide na front, pomisli Žilijet, krupnim koracima, sa usiljenom odlučnošću, i zanosom koji raspaljuju opasnost i mogućnost da se doživi poraz.

Luksuzne muke, sitne radosti. One vezane za svakodnevnu rutinu: osećala je neku nejasnu zahvalnost kada bi kafa ujutru bila dobra i kada bi kiša, najavljena za celu sedmicu, padala samo noću. Kada televizijski dnevnik ne bi isporučio svoju uobičajenu dozu mrtvih i zverstava, kada je sa svoje omiljene bluze uspela da ukloni mrlju od crvenog pesta, za koju je Kloe tvrdila da se ne skida; kada je poslednji film Vudija Alena stvarno bio dobar...

I svi će umreti. A ona ih nikada neće upoznati, nikada im neće prići, nikada neće razgovarati s njima i nikada neće saznati sve te priče koje su prolazile pločnikom sa onima koji su ih nosili.

O knjigama je govorio kao o živim bićima – starim prijateljima, ponekad strašnim protivnicima, neke su ličile na provokativne adolescente, a neke na stare dame koje bockaju goblen pored vatre.