Ju Nesbe

Oko nas se neprestano dešavaju stvari koje naša čula ne mogu da shvate. To znam zato što ja nemam jedno čulo i samo preko drugih znam da ono postoji. Ali zapravo ne znam kako je to – videti. Dok vama ostalima nema ko da kaže koja vam čula nedostaju.“

Ali povremeno laži koje izgovaramo previše glasno i previše često postanu donekle istinite

Hepiend ne postoji, ali zato postoje trenuci besmislene sreće, a svaki takav trenutak može biti i poslednji, pa zašto onda da ne pevaš na sav glas? Da svet sazna. A život – ili smrt – neka izvole da te pokose neki drugi put.

Znaš li koliki je to strah kad ti preti neko ko zna tačno u koji živac treba da ubode?“
„Znam ponešto o tome“, reče Karl pogledavši me iskosa.
„Takav strah ti, što bi se reklo, izjeda dušu.“
„Da“, tiho će Karl.
„A šta se onda desi?“
„Na kraju više nemaš snage da se plašiš.“
„Tako je“, rekoh. „Jebe ti se, radije ćeš umreti. Upropastiti sebe ili drugog. Spaliti, ubiti. Bilo šta, samo da više ne moraš da se plašiš. Eto, to znači proći kroza zid.“

Ko želi da piše knjige, mora da pročita najbolje.

Kad više nemaš izbora, stvari postanu jednostavnije.

Meler mu je jednom rekao da postoji samo jedna vrsta ljudi omraženija od nadrndanih alkosa, a to su veliki nadrndani alkosi.

Trideset treće poglavlje

Utorak, 22. decembar.
Najkraći dan
Tačno dva minuta i trideset osam sekundi trebalo je Hariju i Martini da od Koncertne dvorane stignu na peron kod Narodnog pozorišta, i još dva minuta da uđu u gradski voz koji je na putu do Lilehamera sta

Mads Gilstrup, unuk prethodnog vlasnika Estgorda,

Sreda, 16. decembar.
Obed