Vladimir Kecmanović

„Pobednici dolaze i prolaze, a ono na čemu počiva opstanak čovečanstva jesu prirodne sile i čovekov osećaj za drugog čoveka. A tog humanizma i tog opstanka nema dok nema makar slutnje da Bog postoji.“

Do onoga što ti je bitno dolazi se odlučno, ali – ni prebrzo, ni presporo.

I – valjda nisu očekivali da će me naći tu gdje su me našli.

Baš u toj sobi.

Komšinica Tidža.

I komšija Hasan.

dobro kaže Zlaja:

Ko nikad nije imô muda da se pobije – sad kolje. Ko nikad pićke vidio nije – sad siluje.

To jutro bilo je mirno.

Spavali smo u stanu.

Jer mirna je bila i noć

Ko nikad nije imô muda da se pobije – sad kolje. Ko nikad pićke vidio nije – sad siluje.

Mene u ovom ratu vaši nisu iznenadili. Od njih ništa bolje nisam ni očekivala. Iznenadilo me je što moji nisu ništa bolji. U to do ovog rata nisam htjela povjerovat.

Slušaš ša drugi prićaju, pa pažljivo kontaš: Ša prićaju bezveze, a ša je intresantno?

Pa kad ti se od tog intresantnog sklope kockice – etot prića.

Znaći, pod jedan: Slušaš.

Tot nije bila privreda, kazo je, neg kurvanja izmeđ Rusa i Amera.

Znaći – politka.

A otkad ga Rusi popušiše, nejma više ni kurvanja.

Neg će Ameri doć da nas guze za đaba.

Šo će reć – da naplate svaki onaj dolar šo dadoše.

I pošo to šo su nam dali vrnut nejmamo – a i dali su nam baš zato šo su znali da nećmo moć vratit – onda će nam to naplatit na drugi naćin. I s kamatama drukćijim od onih koje smo potpisali.

Ćuj – đast a minit!

Aj, ba, Englez, dones tu pivu, složim ti ga u šupak pirgavi!