Džordž R.R. Martin

To je bila godina kada je kraljeva vojska propala, gore na severu, kraj nekog grada dugačkog imena koje Adara nije umela da izgovori.

Adara izvi vrat u drugom pravcu i vide stub dima kako se diže iza šume i reke.

e mogu?“, odgovorio je njen otac, pomalo zaplićući jezikom od vina. „Tako je, ne mogu. Ali teško je. Ona liči na Bet, ali u njoj nema ništa od Betine toplote. Znaš, zima je u njoj. Kad god je dodirnem, osetim jezu, i prisetim se da je Bet zbog nje umrla.“

ladan si prema njoj. Ne voliš je kao drugo dvoje.“
Adara se prisetila kako se njen otac tada nasmejao. „Ne volim je? O, Hale. Nju sam voleo više od svih, moje malo zimsko dete. Samo, ona nikad nije uzvraćala ljubav. Ne oseća ona ništa ni prema meni, ni prema tebi, ni prema kome od nas. Ona je prosto jedno hladno malo dete.“

Adara je imala tajnu zalihu osmeha, ali ih je trošila samo zimi.

Ledeni zmaj je dahom donosio smrt na svet, smrt, tišinu i studen. Adara se, međutim, nije bojala. Ona je bila zimsko dete, a ledeni zmaj njena tajna.

Otrčala je na najhladnije mesto koje je znala, u duboke pećine ispod rečnih litica, u hladno utočište, tamu i sigurnost.
I tu se u hladnoći skrila. Adara je

bila zimsko dete i studen joj nije smetala. A ipak je drhtala, skrivena.

Hala više nema, a nema ni naše zemlje“, rekao bi Adari, „i zbog toga tugujem. Ali život je ipak dobar. Kćerka mi se vratila.“ Jer zima je sada izašla iz nje i ona se osmehivala i smejala, pa čak i plakala kao i sve druge devojčice.

Kada su stigli prvi mrazevi, ledeni gušteri su svi izmileli, kao i uvek ranije. Adara ih je gledala s osmehom na licu, prisećajući se kako je nekada bilo. Nije probala da ih uzme. Behu to hladna i krta stvorenjca, i toplota njenih šaka bi im naškodila.