Miroslav Antić

Зашто ме бацате увис?

Зашто мислите да сам жива?

Зашто мислите да сам птица?

И зашто мислите да сам крилата?

Није ли можда зато што сте у мени приметили

да сам толико опчињена слободом

да ми је неудобно, исто као и вама,

то што припадам себи?

Не бојим се живота. Бојим се штo се не сећам

колико сам већ пута била мртва.

Не бојим се ни смрти.

Бојим се штo ћy опет заборавити да сам живела.

Исто дело, гледано из разних побуда,

може да буде промашај или да буде чаролија.

Иста даљина, мерена разним потребама,

може да буде ту негде, или да буде чак онамо.

Летење је онај тренутак кад, напокон,

схватите да вас свако може заменити у свему

осим у сопственој смрти, и у сопственој бесмртности.

све што јесте,

мора исто толико и да није,

и само колико га нема, толико и може бити.

Па и вас,

сенко стварности,

остаће онолико

колико отисак вашег облика вришти за вама у мени,

ишчашеном празнином.

да ли је иста врста слободе: бити стваран и бити остварен?

Да ли си икада размишљао

о чему разговарају свици?

Гадим се своје хладне крви.

Треба ми милион година живота да је загрејем

риба која се уздигне над површином воде

угушиће се у ваздуху

Боље је нuштa не caзнaтu,

него сазнати погрешно.