Džo Aberkrombi

Oprez na prvom mestu, uvek i svuda.

„U životu želim samo da svi rade ono što im kažem. Zar je to toliko teško?“

„Prokleti razmetljivci“, huknu Miterik. I time snažno potkrepi izreku da je ljudima kod drugih uvek najgadnije ono što je najgadnije kod njih samih.

Nijedan se nije čak ni mašio oružja. Zabole ih dupe. Ljudi su najčešće takvi. Nisu znali ko je on, a čak i da jesu, bio je izuzetno omražen čovek. Bilo bi svejedno čak i da je omiljen, jer ljude u suštini zabole dupe.

Grlo se u sebi zgrči kada to izgovori, ne od tuge, već zato što je znao da sere.

Život uvek ide samo u jednom pravcu i to nije uvek pravac koji se nama sviđa. Tako je to

Ali to ti je isto kao kod semenja velikog drveta, koje pokušava da nikne u njegovoj senci. Retko koje uspe da i samo izraste do sunca

Na ljutu ranu ljutu travu.

„Istina je kao so. Ljudi vole da je malo okuse, ali ako je ima previše, svima će da pozli.“

Ali baš zato što je pravi život takav kakav je, čoveku trebaju snovi.