Светолик Ранковић

И све то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним, разним бојама, те све трепери, сија се и прелива под јасним небесним сводом, који се, и сâм осветљен жарком руменом светлошћу, наднео над овим китњастим пространством, па га, као оно свемоћни дух, задише својом величанственом бескрајном вечношћу...

»Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно живљење!... Зар ја да не прођем добро, и моја будућност зар да не буде сјајна?... Та ја сам млада, лепа.... ја морам бити срећна !«

Шта они говоре о злу кад је тако пријатно и занимљиво проводити време у раду са малом децом!... помисли она. — Истина, незгодна је та вечита борба са кметовима и одбором... И деца хоће човека лако да наљуте, али су све то ситне ствари, које не трују човечји живот, не сметају младости да плива у срећним сновима, да се весели животом и сунцем... Нема никакве бојазни !... Дај да се живи !...«

Цела се природа умирила, па се само још осећа њено гигантско дрхтање, као последњи уздах пред тешким сном... Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије.

Но Љубица не сања пријатне снове. Тужно је оборила главу над реком, па слушајући жубор и шапат бистре воде, чини јој се да са

тим злослутим жубором отичу и њени мајмилији снови младости, њени најдражи идеали ... Све, што је тако дуго стварала у сновима, чиме је најрадије душу младу напајала, почиње се ружити, растурати.... И она види да ће нестати свега и да ће после наступити црно и горко разочарање; да ће нестати снова и наступити оштра, сурова јава... И она почиње осећати велики, тежак бол, јер губи највеће благо младости — лепе заносне снове... И кроз неми сутон, са тихим жубором реке, помеша се болно, тужно јецање... И оде низ воду, тихим лахором, овај тужни двопев танахне бистре реке и младе, несрећне девојке...

Родитељи им, пука сиротиња, журе се на рад, надничење, а они по цео дан око воде, око Мораве хранитељке, јер она их је и хранила и појила, другог чега нису имали; она их је и неговала, као добра мати, прала их, чистила, а благо сунце

Хиљадама година она се таласа овом долином; хиљаде ће још проћи, а она ће исто овако пенити се и шумити, не осврћући се на човечја гнезда, која се појаве уз њене обале, па их одједном нестане... Све ће проћи, свега ће нестати, а Морава ће се још поносито и величанствено

носити преко равна српска поља...

она лако преноси све незгоде, а у старости је најмилије сећање на ове дане борбе, кад се млада снага носила са недаћама и борила се живо, одважно, са самопрегоревањем...