Светолик Ранковић

  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    И све то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том недогледном пространству и обојила га чудним, разним бојама, те све трепери, сија се и прелива под јасним небесним сводом, који се, и сâм осветљен жарком руменом светлошћу, наднео над овим китњастим пространством, па га, као оно свемоћни дух, задише својом величанственом бескрајном вечношћу...
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    »Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно живљење!... Зар ја да не прођем добро, и моја будућност зар да не буде сјајна?... Та ја сам млада, лепа.... ја морам бити срећна !«
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    Шта они говоре о злу кад је тако пријатно и занимљиво проводити време у раду са малом децом!... помисли она. — Истина, незгодна је та вечита борба са кметовима и одбором... И деца хоће човека лако да наљуте, али су све то ситне ствари, које не трују човечји живот, не сметају младости да плива у срећним сновима, да се весели животом и сунцем... Нема никакве бојазни !... Дај да се живи !...«
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    Цела се природа умирила, па се само још осећа њено гигантско дрхтање, као последњи уздах пред тешким сном... Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије.
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    Но Љубица не сања пријатне снове. Тужно је оборила главу над реком, па слушајући жубор и шапат бистре воде, чини јој се да са
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    тим злослутим жубором отичу и њени мајмилији снови младости, њени најдражи идеали ... Све, што је тако дуго стварала у сновима, чиме је најрадије душу младу напајала, почиње се ружити, растурати.... И она види да ће нестати свега и да ће после наступити црно и горко разочарање; да ће нестати снова и наступити оштра, сурова јава... И она почиње осећати велики, тежак бол, јер губи највеће благо младости — лепе заносне снове... И кроз неми сутон, са тихим жубором реке, помеша се болно, тужно јецање... И оде низ воду, тихим лахором, овај тужни двопев танахне бистре реке и младе, несрећне девојке...
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    Родитељи им, пука сиротиња, журе се на рад, надничење, а они по цео дан око воде, око Мораве хранитељке, јер она их је и хранила и појила, другог чега нису имали; она их је и неговала, као добра мати, прала их, чистила, а благо сунце
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    Хиљадама година она се таласа овом долином; хиљаде ће још проћи, а она ће исто овако пенити се и шумити, не осврћући се на човечја гнезда, која се појаве уз њене обале, па их одједном нестане... Све ће проћи, свега ће нестати, а Морава ће се још поносито и величанствено
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    носити преко равна српска поља...
  • Strahinja Mićunovićцитируетв прошлом году
    она лако преноси све незгоде, а у старости је најмилије сећање на ове дане борбе, кад се млада снага носила са недаћама и борила се живо, одважно, са самопрегоревањем...
fb2epub
Перетащите файлы сюда, не более 5 за один раз