Milenko Popović

Svaka želja po svojoj prirodi želi da se ostvari, ali istovremeno i ne želi da se ostvari. Ukoliko do njenog ispunjenja, realizacije dođe, ona istog trenutka prestaje da postoji. Mora se biti veoma vešt, moćima naklonjen, ali ne i oslabljen njima (najčešće je tako), znanjima obdaren, ali ne i savladan njima, da bi se sa željom saživelo, živelo i da bi se nadživele njene zavodljive čari. U njenoj prirodi krije se i kreativni zamah samopotvrđivanja i destruktivna sila samouništenja. Sve zavisi od toga u kojim tačkama smo ispleli naš život. Ovako izgleda misao koja se uvlači u lavirint želja, ali u njemu sluti i „nešto drugo“, nejasno, tajanstveno, nerazumljivo:

đavo obično pojavljuje kod svojih dužnika u času kada oni žive u najvećem blagostanju.

Vino, žene, novac, tri su stvari uvek,

zbog kojih će čovek izgubiti pamet.

„Stara je istina da sreća nikad ne dolazi sama. Nesreća je odmah tu negde u blizini.“

oduvek je bilo da čovek snuje, nebo odlučuje.

pun mesec ne ostaje uvek takav, privlačne boje oblaka ne traju dugo. Kad neka sreća dostigne svoj vrhunac, pravilo je da počne neka nesreća, i obratno

Bogatstvo na bogatstvo ide,

veza će uvek nadmašit’ napor.

Para će na paru uvek da dođe,

siromasi samo uzaludno traže

– Šta ti je život: danas si tu, a sutra te nema. Najvažnija stvar u životu su pare.

Istrajnost i jednostavnost vrede više

od stvari koje u oči upadaju, a iza njih praznina stoji,

Umerenost je lek,

koji najbolje pristaje siromahu.