Trejsi Ris

Kloi je preko volje pošla sa plaže, ali bila je to nekakva radosna nevoljnost, pošto je znala da može tamo i sutra, i preksutra, i naksutra… Eto u čemu je čarolija letovanjâ: samo tri kratke nedelje, ali one ostavljaju utisak da nemaju kraja, svaki put.

Sve i ako šest dana bude samo sedela u hotelskoj sobi i odlazila na plažu, opet će joj to biti najveća zabava za duže vreme. Mogla bi da kupi neki roman! Kad je poslednji put pročitala roman? Ko još ima vremena za to? Konji i knjige nikad ne bi smeli da postanu nešto tako daleko.

Sela je i pipajući potražila svetlo pored kreveta. Sat je pokazivao pola sedam. Prosto nije mogla da poveruje! Legla je u deset. Nora nije sastavila osam i po sati spavanja već… godinama.

Tišinu je rasparao visok, tanak krik, a onda se raspao u odjeke nalik zapljuskivanju talasa. Galeb. Kad bude povukla zavese, ugledaće more.

Nema sastanaka, nema dnevnih redova, nema izveštajâ, nema podataka, nema strategija, nema politike i nema betona. Samo šum talasa, škriputanje školjki i oblacima slični obrisi kopna u daljini.

Ljubav je jednostavno ljubav. U svakom životnom dobu.

Osećam se potpuno izdano.

vedro lice može da skriva ko zna koliko ličnih demona

da biti majka znači voleti i poznavati svoje dete svakog-svakcijatog dana, do kraja života

„Sponu između majke i ćerke. Uvek sam imala utisak da je jedna polovina stakla mama, a druga ja. I da smo povezane, znaš, tim tankim ali suštinskim spojem. A taj pesak je ljubav ili životna sila koja se presipa iz nje u mene, ali obrni ga i poteći će iz mene u nju – kad sam dobila tebe, shvatila sam da ćerka podupire majku isto koliko je i obrnuto.“