Alan Vots

Ko želi da spase dušu, izgubiće je

obrnutim zakonom“. Kad pokušavaš da ostaneš na površini vode, potoneš; kad pokušaš da potoneš, plutaš. Kad zadržavaš dah, gubiš ga – što smesta priziva staru i veoma zanemarenu izreku: „Ko želi da spase dušu, izgubiće je.“

Vernik će da otvori svoj um za istinu pod uslovom da se ona uklapa u njegove unapred zamišljene zamisli i želje. Vera, s druge strane, jeste neograničeno otvoren um prema istini, kakvom god se ona pokazala. Vera nema unapred stvorenih zamisli; to je zaranjanje u nepoznato. Verovanje se drži za nešto, ali vera oslobađa.

napuštanje verovanja, bilo kakvog držanja za budući život kao svoj, i bilo kakvog pokušaja da se pobegne od konačnosti i smrtnosti, redovna i normalna faza na putu duhovnosti

Te reči su i više nego primenljive na hrišćane, i tačno opisuju čitavo stanje našeg vremena. Mi zapravo nikad nismo razumeli revolucionarno značenje ispod njih – neverovatnu istinu da se ono što religija naziva vizijom Boga nalazi u odustajanju od verovanja u ideju o Bogu. U skladu sa istim zakonom obrnutog truda, otkrivamo „beskonačno“ i „apsolutno“, ne tako što se upinjemo da pobegnemo od konačnog i relativnog sveta, već najpotpunijim prihvatanjem njegovih ograničenja. Koliko god se možda činilo paradoksalnim, život nam se takođe čini smislenim samo kad uvidimo da je bez smisla, a „misterije univerzuma“ upoznamo samo kad smo ubeđeni da ne znamo baš ništa o njemu. Običan agnostik, relativista ili materijalista ne uspeva da stigne do te tačke zato što ne prati sled svojih misli dosledno do kraja – kraja koji bi mu predstavljao iznenađenje života. Prebrzo napušta veru, otvorenost prema stvarnosti, i pušta da mu misli otvrdnu u doktrinu. Otkrivanju misterija, čuda izvan svih čuda, ne treba verovanje, jer možemo da verujemo samo u ono što već znamo, unapred zamišljeno i izmaštano. Ali ovo je izvan svake mašte. Moramo samo da otvorimo oči uma dovoljno široko i „istina će izaći na videlo“.

Princip je još prikladniji ako se Hristos posmatra kao božanstvo u najortodoksnijem smislu – kao jedinstvena i posebna inkarnacija Boga. Jer osnovna tema priče o Hristu jeste da ta „slika i prilika“ Boga postaje izvor života kroz sam čin svog uništenja. Učenicima koji su pokušali da se drže za njegovo božanstvo u ljudskom obliku objasnio je: „Ako zrno kukuruza ne padne u zemlju i ne umre, ostaje samo. Ali ako umre, daje mnogo voća.“ Na isti način ih je upozorio: „Vama će koristiti ako ja odem jer, ako ja ne odem, Tešitelj (Sveti duh) neće moći da uđe u vas.“

Nema sumnje da osetljivi ljudski mozak neizmerno obogaćuje život. Ipak, zbog toga plaćamo visoku cenu, jer nas takva pojačana osetljivost čini naročito ranjivim. Čovek može da bude manje ranjiv, ako postane manje osetljiv – više kamen, manje čovek – ali tako je manje sposoban i da uživa. Osetljivost zahteva visok stepen nežnosti i krhkosti –
oči, bubne opne, nepca i nervni završeci dostižu svoj vrhunac u krajnje osetljivom organizmu mozga. Sve to nije samo nežno i krhko, već i neotporno. Izgleda da ne postoji uspešan način da se smanji osetljivost i trošnost živog tkiva a da mu se ne smanji i vitalnost i osetljivost.

Ako želimo da doživimo snažna zadovoljstva, moramo biti spremni i za veliku patnju.

Što moć svesti zalazi dublje u iskustvo, to veću cenu plaća za svoje znanje.

Zato, ako želimo da budemo u potpunosti ljudi i potpuno živi i svesni, izgleda da moramo biti spremni da patimo za naša zadovoljstva