Domeniko Starnone

Mogao sam da predajem, učim, govorim u javnosti o svojim knjigama, sarađujem sa časopisima i dnevnim listovima, nisam morao da se plašim kako ću iz nehata prouzrokovati ili produbiti rane u porodičnom organizmu upravo u trenutku kada sam se trudio da se javna slika o meni učvrsti i postane neranjiva.

Ne znam šta da vam kažem, o ljubavi se toliko govori, ali mislim da ja nisam često koristio tu reč, štaviše, imam utisak da je nikad nisam upotrebio, iako sam voleo, naravno da sam voleo, voleo sam toliko da sam gubio glavu i svest.

Ljubav, onakva kakvu sam ja upoznao, jeste, naime, lava sirovog života koja sagoreva tanani život, erupcija koja briše moć razumevanja i saosećajnost, razum i razloge, geografiju i istoriju, zdravlje i bolest, bogatstvo i siromaštvo, izuzetak i pravilo. Ostaje samo nemir koji stiska i pritiska, opsesija za koju nema leka: gde je ona, gde nije, šta misli, šta radi, šta je rekla, kakav je pravi smisao one rečenice, šta mi prećutkuje i da li joj je bilo lepo kao što je meni bilo lepo i da li joj je i dalje lepo sada kada sam daleko ili je moje odsustvo iznuruje onako kako njeno iznuruje mene, satirući me, izvlačeći iz mene svu energiju koju mi daje upravo njeno prisustvo, šta sam ja bez nje, pokvaren sat na uglu prometne ulice, ah, ali njen glas, ah, da sam pored nje, kada bi se skratile, poništile razdaljine, kada bi se izbrisali kilometri, metri, centimetri, milimetri, pa da se stopim, pomešam s njom, prestanem da budem ja, štaviše, već mi se čini da nikad nisam ni postojao osim u njoj, u njenom zadovoljstvu, i ponosan sam zbog toga, to me raduje, i tišti, i rastužuje, i ponovo raspaljuje, uzbuđuje, ah, koliko je volim, želim samo da njoj bude dobro, uvek, šta god da se desi, makar i pobegla, makar volela druge, makar me ponižavala, makar me lišila svega, pa čak i sposobnosti da je volim.