Domeniko Starnone

brzo sam shvatio da moja žena ne doživljava moje odsustvo kao nužnost vezanu za promovisanje knjige, već kao lukavo izbegavanje porodičnih obaveza.

Posvađali smo se pred drugima kao da smo sami, i danas mislim da smo zaista i bili, toliko smo bili zaokupljeni jedno drugim i u dobru i u zlu. Tamo jesu bili naši poznanici, i devojka iz Arla, ali su oni bili nebitne figure, bilo je važno to što smo se stalno voleli i gurali jedno drugo od sebe. Kao da smo se neobuzdano dopadali jedno drugom samo zato da bismo mogli da utvrdimo kako se mrzimo. Ili obrnuto.

Osetio sam da, začudo, prijateljstvo nije prestalo kad je prestala ljubav, bar ono prijateljstvo koje se hrani nekadašnjom fizičkom bliskošću i koje nam ponekad omogućava da se, bez nelagode, poveravamo jedno drugom do kraja života.