Momir Bulatović

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

Почетком друге декаде овог вијека, група најразвијенијих земаља, укључујући Кину, Јапан, Русију и Француску, одржала је тајни састанак, без САД, које нису биле ни присутне нити обавјештене. О састанку је извјестио британски Индепендент (Роберт Фиск), а основна порука је била да ће нафта бити продавана не више за доларе, већ за корпу валута. Пренијета је и изјава кинеског представника који је тада рекао: „Ови ће планови промијенити лице међународних финансијских трансакција. Америка… мора да буде веома забринута. Знаћете колико ће бити забринута по грмљавини порицања коју ће ова вијест изазвати.“

Пореским рајем се назива територија на којој постоје бројне олакшице за власнике капитала, у смислу одсуства девизне и банкарске контроле и регулативе, гдје су пореске стопе ниске или непостојеће, а услови за регистрацију компаније веома флексибилни. Поједностављено, тамо иду они који неће да плаћају порез својој држави. Тада је било 46 земаља које су испуњавале ове „рајске“ захтјеве.