Momir Bulatović

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

Задуживање има своју цијену, а она се зове – камата. У првих пет година након избијања кризе, америчка влада је само на име камата платила преко два трилиона долара, дакле преко четиристо милијарди годишње, својим повјериоцима. Кина је, што је одавно познато, највећи купац америчких обвезница, путем којих министарство финансија пуни амерички буџет и фондове.

У складу са максимом да је „најважнији бизнис за амерички народ – бизнис“, предсједник Трамп је пробудио наду милионима својих сународника да ће се обогатити и тиме је аутоматски поразио све своје противнике.