Te reči su i više nego primenljive na hrišćane, i tačno opisuju čitavo stanje našeg vremena. Mi zapravo nikad nismo razumeli revolucionarno značenje ispod njih – neverovatnu istinu da se ono što religija naziva vizijom Boga nalazi u odustajanju od verovanja u ideju o Bogu. U skladu sa istim zakonom obrnutog truda, otkrivamo „beskonačno“ i „apsolutno“, ne tako što se upinjemo da pobegnemo od konačnog i relativnog sveta, već najpotpunijim prihvatanjem njegovih ograničenja. Koliko god se možda činilo paradoksalnim, život nam se takođe čini smislenim samo kad uvidimo da je bez smisla, a „misterije univerzuma“ upoznamo samo kad smo ubeđeni da ne znamo baš ništa o njemu. Običan agnostik, relativista ili materijalista ne uspeva da stigne do te tačke zato što ne prati sled svojih misli dosledno do kraja – kraja koji bi mu predstavljao iznenađenje života. Prebrzo napušta veru, otvorenost prema stvarnosti, i pušta da mu misli otvrdnu u doktrinu. Otkrivanju misterija, čuda izvan svih čuda, ne treba verovanje, jer možemo da verujemo samo u ono što već znamo, unapred zamišljeno i izmaštano. Ali ovo je izvan svake mašte. Moramo samo da otvorimo oči uma dovoljno široko i „istina će izaći na videlo“.