Mamen Sančez

On je bacio cigaretu u dvorište, obgrlio je rukama čobanina iz Safoka, a ona je osetila da grli hrast, bukvu s listovima požutelim u poznu jesen, i udahnula miris vlažne zemlje, divljih pečuraka, puštene stoke, cepanica koje gore.

Poljubac je bio od oraha i kestenja, od kuvanog vina, ognjišta s upaljenom vatrom. Mančego i Berta, lice i naličje, nokat i meso, u tom času su se setili kako zvone zvona Crkve Svetog Martina na dan svadbe. Kako odjek njihove zvonjave pada niz strminu dok se ne razbije o potok gde deca kvase stopala. I ukusa ribljeg paprikaša, na koji je pozvano celo selo, Berta nam se najzad udaje, iako ima

Atikus je poželeo da ustane iz fotelje i prodrma oca kao kristalnu kuglu ne bi li već jednom počeo da pada sneg.

Duša ne poseduje težinu. Tu laž je izmislio neki holivudski producent da bi dao ime nekom filmu. Ne poseduje težinu zato što nije s ovoga sveta. Kao ljubav ili bol. To je sadržalac svih veličina zbog kojih ljudsko biće pomalo liči na Boga.