Bertolt Breht

Krajem 1924. godine Helena Vajgel na svet donosi njihovo prvo dete, sina Štefana. Breht tako postaje otac po treći put, pošto još od 1919. sa svojom prvom velikom ljubavlju Paulom Banholcer ima vanbračnog sina Franka****, a iz braka sa austrijskom glumicom i operskom pevačicom Marijanom Cof i kćer Hanu Marijanu. Breht i Helena Vajgel venčaće se krajem 1929. godine, na iznenađenje i razočaranje ostalih žena u piščevom životu, a 1930. dobiće još jedno dete, kćer Barbaru.***** Brehtovo najmlađe dete, sin Mihael, koga je 1944. u Sjedinjenim Državama rodila danska glumica, književnica i fotografkinja Rut Berlau, umreće svega nekoliko dana po rođenju. Brak sa Helenom Vajgel odoleće, međutim, svim životnim iskušenjima, velikim delom upravo zahvaljujući spremnosti Helene Vajgel da toleriše brojne Brehtove naporedne veze

Brehtovi komadi uglavnom se zasnivaju na nekom književnom delu koje bi njemu lično ili njegovim saradnicima privuklo pažnju, a pored toga sadrže i niz elemenata iz još nekoliko književnih izvora. Pojedini kritičari ovo su tumačili kao nedostatak originalnosti, prebacujući Brehtu da samo vešto prerađuje i kompilira tuđa dela.

Termin „epsko pozorište“ odnosi se i na sadržinu i strukturu dramskog teksta, ali i na pristup glumi. Za razliku od tradicionalnog pozorišta, čiji je cilj bio da pruži savršenu iluziju i da navede gledaoca da se poistoveti sa likovima komada, da saoseća s njima i da proživljava ono što oni proživljavaju, epsko pozorište počiva na efektu potuđenja*******. Ovaj pristup podrazumeva da gledaocu nipošto ne treba pružati privid realnosti, koji bi ga naveo na poistovećivanje sa likovima i njihovom sudbinom, već i tekst komada i njegova inscenacija treba da čitaoca ili gledaoca podstaknu na čuđenje, pa tako i na razmišljanje. To se može postići različitim sredstvima, kao što su fragmentacija radnje koja se, primera radi, prekida songovima, neposrednim obraćanjem publici radi objašnjavanja komada itd.

u Brehtovim dramskim i poetskim formama arhaični, dalekoistočni elementi i disonantan žagor velegradskih ulica stopljeni u stvaralački izraz našeg vremena.

muškarac se uvek plaši žene koja ga isuviše voli.

Kao inspiracija i predložak za ovu dramu poslužili su zbirka pesama Priče zastavnika Stola finskog autora Johana Ludviga Runeberga, iz sredine 19. veka, i dela Hansa Grimelshauzena, nemačkog pisca iz 17. veka. Rad na ovom komadu Breht je otpočeo 27. septembra 1939, na dan kada je pala Varšava, upravo tim povodom. Značajni aktuelni događaji Brehta su, inače, srazmerno često podsticali na pisanje. Za čitaoce u Srbiji možda je u tom kontekstu osobito zanimljivo to što je i na vest o bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine Breht napisao pesmu pod naslovom „Srpska poslanica“ (Bericht der Serben

sredinom 1935. Treći rajh Brehtu oduzeo nemačko državljanstvo, zbog „kršenja vernosti i obaveza prema narodu i državi“, pa je od tada bio lice bez državljanstva. Sredinom 1948. Breht će prvo dobiti čehoslovački pasoš, a potom 1950. austrijsko državljanstvo, koje će iz praktičnih pobuda zadržati i nakon preseljenja u Istočnu Nemačku

Pošto je vojnik, nema, znači, mozga.

DRUGI VOJNIK: Zna li se već protiv koga ratujemo?
PRVI VOJNIK: Ako im treba pamuk, protiv Tibeta, a ako im treba vuna, protiv Pamira

od sigurnih stvari
Najsigurnija je sumnja