Okrete se upravo kad su one ustajale... Srce mu zamre.
Žena koju je video pred Nazarećaninom stajala je tu, sklopljenih ruku, očiju zamagljenih od suza upravljenih u nebo. Preobražaj koji je preživela bio je sam po sebi nešto neobično; ali ovo je bio najmanji uzrok njegovog uzbuđenja. Da li se varao? Nikada nije sreo neku tuđinku koja bi više ličila na njegovu majku iz onog doba kad su je Rimljani otrgli od njega. Postojala je samo jedna mala razlika: kosa joj je bila seda.
A ko je to pored nje ako ne Tirza? Smatrao ih je mrtvima i s vremenom se navikao na tu pomisao. Nije prestajao da ih oplakuje iako su one malo-pomalo nestajale iz njegovih misli i snova. Jedva verujući čulima, stavi ruku na Amrinu glavu i reče joj grcajući:
„Amra! Amra... Moja majka! I Tirza! Reci mi da me oči ne varaju.“
„Obrati im se, o gospodaru! Obrati im se!“
Nije više čekao, nego polete raširenih ruku, dozivajući ih:
„Majko! Majko! Tirza! Ja sam ovde!“