Vilijam Šekspir

САМСОН: Постарајмо се да закон буде на нашој страни: нека они почну.

ГРЕГОРИО: Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате како им је воља.

САМСОН: Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће, ако отрпе, бити срамота за њих.

То је дело мржње, а љубави више.

О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо

прожета љубављу! О, све што си прво

из ничега створено! О, сетно лакоумље,

лакрдијо тужна, безлични хаосе

наизглед лепих облика! Оловно

перо, блистави диме, хладна ватро,

болесно здравље, стално будни сне,

и све што није али ипак јесте!

Бити ил’ не бити? – питање је сад.

Је л’ лепше у души трпети

праћке и стреле судбе обесне,

или на оружје против мора беда

дићи се, и борбом учинити им крај?

Умрети – спавати – ништа више – реци,

да спавањем се сврши срца бол

и хиљада животних потреса

и наследних месу, ето то је циљ

и предано му тежи ти. Умрети,

спавати – спавати – можда сањати!

Да, ту је чвор! Јер у том спавању

смртном какви би снови могли доћи

кад живота ово клупче одмотамо?

Ту морамо стати; то је обзир тај

што беди нашој продужава век!

Јер ко би подно светске шибе, руге,

неправде силних и злоставе гордих,

бол презрене нам љубави, насиља,

обест власти, понижења која

од невредних трпи стрпљива заслуга –

кад сам себи можеш слободу да даш

и голим ножићем? Ко би вукао

товар, под умором живота стењући

и знојећи се да страх

не буни од нечег по смрти, до тајне

земље, с чијих међа још ниједан путник

вратио се није? То нам вољу збуни,

и чини да радије подносимо зла

која су ту већ него да летимо

онима другим, непознатим још?

Тако свест страшљивце прави од свих нас;

и тако природној боји одлуке

бледило мисли дâ болешљив лик.

те предузећа велика и смела

отуда криво окрену свој ток

и губе име дела.

да се то чврсто, пречврсто месо стопи,

у једну росу скопни, раствори се!

Ил’ да вечни није дао закон свој

против убиства себе! Боже! Боже!

Што јадан, празан, бљутав, бескористан

изгледа мени сав рад овог света!

Гада! О гада! Неоплевљен врт

то је, где коров, где биље отровно

и ружно сасвим је овладало њим.

Да дотле дође! Два месеца тек

мртав! Ни тол’ко. Ни два! Па још такав

краљ што на овог личи кô Аполон

сатира!
11
Па спрам мајке моје мио,

да не би дао ветри небесни

да одвећ грубо дођу јој до лица.

Небо и земљо! Што морам да се сећам!

А она му је била одана,

кô да је глад јој расла храњењем.

Па ипак, тек месец… Да ми је не мислити

на то! – Слабости, твоје је име жена!

Тек кратки месец, ил’ док јој беху још

ципеле нове, у којима је леш

мог јадног оца пратила, кô Ниоба
12

у сузама – па она, она, штā! –

О боже! Стока без разума па би

жалила дуже. – Она се удаје

за стрица мог, за брата очевог,

мом оцу сличног кô ја Херкулу!

на сатира!
11
Па спрам мајке моје мио

За један месец! Пре но што је со

највлажнијих суза престала да јој гризе

очи црвене и болне од трења –

она се удала! О најподлије

журбе: са таквом хитњом јурити

у родоскрвну постељу! То није,

и не може на добро то изићи. –

Ал’ свисни, срце – морам ћутати!

Како ме прилике оптужују све

мамузајућ ми лењу освету!

Шта је човек ако добит му живота