Vilijam Tekeri

Koliko god ljudska priroda bila nepresušni izvor tajni i iznenađenja, toliko je mnogo načina da se ona predstavi ne samo postupcima i reakcijama već i rečima, pojavom, društvenim mehanizmima koji će svakog od nas, na ovaj ili onaj način, uzaptiti, uzeti pod svoje, učiniti smešnima ili pak dostojnima sažaljenja.

viktorijanskom dobu snobizam je strategija maskiranja duhovnih nedostataka, pokušaj da se kreira novi identitet i izbrišu nasleđe i prošlost; snobizam se zadovoljava postupkom imitacije i tehnikom iluzije – imitiranjem jednog načina ponašanja kreiraće neodrživo uverenje da se celokupna prošlost može poništiti. Tu nevoljenu prošlost zameniće željena, brižljivo projektovana budućnost.

Snob je onaj ko se ponizno divi onome što ponižava

jedno od ovog dvoga je nepobitno: javnost nešto želi i stoga joj se to pruža, ili javnosti se nešto pruža, dakle, ona to želi.

Bilo da je posmatramo kao prokletstvo ili blagodet, ambicija društvenog uspeha uvek u sebi sadrži i konformističke i prevratničke impulse.

Svako ko čezne da se ukotvi na položaju višem od onoga koji je njemu ili njoj dat rođenjem, uvek teži uspostavljanju novog reda i redefinisanju postojećih relacija, ali istovremeno – paradoksalno – nastoji da se postignuti društveni uspeh očituje u onom poretku stvari i vrednosti koji u tom vremenu važi.

eđutim, ne može se sa sigurnošću reći da vera u korelaciju između društvenog statusa i ljudske vrednosti datira iz pradavnih vremena.

proširilo tako da obuhvati svaku osobu koja oseća potrebu da oponaša običaje i držanje pripadnika više

Semantika će se i dalje menjati, pa će tako početkom dvadesetog veka snob biti onaj ko insistira na svom plemenitom poreklu, ne samo onaj ko teži da dobije pristup u otmene krugove.

Značenje se takođe širi i na danas poznato određenje za one koji preziru niže društvene staleže i osobe bez izgrađenog ukusa.