Nikolas Sparks

Život je bio zbrka. Uvek je bio i uvek će biti, to je naprosto tako i kakva je onda svrha jadikovanja? Ili nešto preduzmeš ili ne preduzmeš, i onda živiš s odlukom koju doneseš.

Na kraju, zaista možeš da zadovoljiš jedino sebe. Kako se ostali osećaju, to je njihova stvar.

„Videla sam Kolina u svetlu koje mi se nije dopalo.“

„Pa šta? Misliš da mama nije videla tatu u svetlu koje joj se ne dopada? I obrnuto? I ja sam videla tebe u svetlu koje mi se ne dopada, ali te nisam isključila iz svog života.“

„Mislim da ti je veoma stalo do toga kakav utisak ostavljaš na druge, ali ja mislim da je to greška. Na kraju, zaista možeš da zadovoljiš jedino sebe. Kako se ostali osećaju, to je njihova stvar.“

Jadna uteha, naravno, ali tužan se tužnom raduje.

Ima trenutaka kad zažalim što ne mogu obrnuti sat unatrag i ukloniti svu tugu, ali čini mi se – kad bih to uradio, i radost bi nestala. Zato dočekujem uspomene onako kako dolaze, sve ih prihvatam, dopuštam im da me povedu kad god je moguće. A to se dešava češće nego što priznajem.

„Ne znam. Između vas dvoje vlada čarolija, to se ne može poreći. A čarolija se teško zaboravlja.“

Udobnost i bliskost jesu lepe, ali takođe otupljuju strast i uzbuđenje. Predvidljivost i navika bezmalo su onemogućavale iznenađenja.

„Zar ti nikad niko nije rekao da ne pitaš ukoliko ne želiš da saznaš odgovor?“

Kad se spoje bilo koje dvoje ljudi, te im se dodaju neizbežni usponi i padovi, pa se sve to snažno promućka, neminovna je pokoja burna svađa ma koliko da jedno drugo vole