Etgar Keret

Trebalo je da me nauče da ljudsko biće ima potrebu da nađe dobrotu čak i tamo gde se čini da je nema. Da ne treba ulepšavati stvarnost već njenu ružnoću posmatrati iz drugog ugla, s razumevanjem i saosećanjem za svaku bradavicu i boru na njenom izbrazdanom licu.

„to što sam paranoik ne znači da me ne proganjaju“.

Volim da čitam ljudima: kad oni uživaju, uživam i ja, a kad se muče, kažem sebi da su verovatno to i zaslužili

Ipak, kad sam ga slučajno sreo u lokalnom kafeu, a on mi uručio pozivnicu, bio sam prilično zatečen. To vam je kao sudski poziv – čim dotakneš kovertu, znaš da moraš da se pojaviš na ročištu.

kod mog sina, kome su dve nedelje: u njemu nema ni grama morala, ni mrvice. Boli ga uvo za rasizam, nejednakost, ravnodušnost, globalizaciju.

Ako su već priče u knjigama čista fikcija, zašto bi posvete bile prave?

Kad sam ga upitao da li, po njegovom mišljenju, priča ima neku pouku, rekao mi je da verovatno ima, ali on ne zna tačno koju.

I dan-danas, čim čujem nemački, odmah se nakostrešim.

Sve je počelo od jednog sna. Mnoge nevolje u mom životu počele su od sna.

– A to, kao, pomaže?

– Čini čuda – uverava me Uzi. – Pomoći će ti i u snu i na javi. Ruku na srce, ne garantuje da nećeš biti izbeglica, ali barem ćeš biti izbeglica s dubokim džepom